Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 9

одећи и, чела спуштеног на тањир, кљукајући се пориџом1, тако да она
мораде сачекати да он заврши свој оброк, да се грубо изврне унатраг као
после неког тешког физичког напора, дахћући и уздишући, како би га
упитала, гледајући га право у очи:
– А сада да чујем, шта се то догађа?
Очев је поглед био, тог јутра, још недокучивији него обично.
Беше ли то зато што зна да га је видела у крошњи великог
фламбоајана?
Али због чега би му то могло сметати, том циничном човеку који
никада није ни трепнуо кад би се нашао у неким на други начин
бешчасним положајима?
– Масек!, викну он промуклим гласом.
Затим Нори:
– Шта ти пијеш? Чај, кафу?
Она благо лупи песницом по столу, помишљајући, одсутна, врло
забринута, како је време за Луси и Грету да устану из кревета јер морају
у школу и како ће Јакоб, можда, заборавити да их пробуди, због чега би
им цео дан протекао у знаку немара и неуспеха, но није ли она која је
претерано поштена, тачна, скрупулозна, није ли она у ствари типична
гњаваторка, што је Јакобу пребацивала да упорно настоји да јој
прилепи?
– Кафу?, питао је Масек пружајући јој пуну шољу.
– Кажи ми коначно зашто сам дошла овамо, изјави она мирно не
скидајући поглед са оца.
Масек ужурбано оде.
Отац стаде онда дисати тако бучно, тако тешко M