Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 10

Повика:
– Шта си то направио од Сонија? Морао си бринути о њему!
– Он је починио то дело, а не ја, прошапута он, скоро нечујно.
– Какво дело? Шта је урадио? О, Боже мој, морао си се старати о
њему, одгајати га како ваља!
Она се врати ка столици, сручи се у њу.
Једним гутљајем искапи кафу која је била опора, млака и без укуса.
Руке су јој толико дрхтале да испусти шољу на стаклени сто.
– Ево још једна шоља се разби, рече отац. Стално морам да купујем
ново посуђе у овој кући.
– Шта је урадио?
Он устаде одмахујући главом, његово старо смежурано лице
пустошила је немогућност говора.
Он гракну:
– Масек, он ће те одвести у Ребеус.
Па се повуче натрашке ка вратима ходника, полагано, као да је
покушавао да побегне а да она не примети.
Нокти на ногама беху му дугачки и жути.
– Значи зато, упита она мирно, овде више нема никога? Сви су
напустили твоју кућу?
Очева леђа ударише о врата, он их иза се отвори, пипајући, затим
шмугну у ходник.
Давно је видела на једној ливади у Нормандији старог напуштеног
магарца коме рожина од копитâ беше толико прерасла да га је скоро
спречавала да хода.
Отац је пак још могао да каска кад год је хтео!
Њена огромна срџба просветљавала јој је и брусила дух.
Нико и ништа никада не би могао оправдати оца што није држао
Сонија на путу доброчинства и озбиљности.
Јер када, пре тридесет година, желећи да напусти њихову мајку и
Француску где је тапкао у месту због осредњости свог канцеларијског
посла, беше нагло отишао и одвео са собом Сонија који је тада имао пет
година, заправо отео Сонија пошто је знао да од њихове мајке никада не
би добио сагласност да узме дечака, када је тиме Нору, њену сестру и
њихову мајку бацио у очајање од којег се ова никада истински није
опоравила, био се зарекао у једном писму остављеном на столу у
кухињи да ће над дететом бдети још боље него над својим сопственим
животом, него над својим пословима и својом амбицијом, а њихова
мајка изван себе од боли беше се ухватила за то обећање, беше себе
уверила да ће Сони имати сјајну будућност, оне шансе које она, обична
фризерка, никада не би успела да му пружи.
Нора још увек није успевала да се не успуши од беса сећајући се
оног дана када се била вратила из школе и затекла очево писмо.
7