Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Seite 75

ДАНАС
Наравно, нисам највећи страдалник на свету.
И поред страдања, ипак, далеко сам од тога.
Има толико људи што много више пате од мене.
Али гадне су, гадне ове моје данашње патње,
баш је гадно то стање у коме овако живим.
Ето, имам зараслу рупу на телу изнад трбуха.
Кроз њу су ме некада помоћу цеви хранили.
И парче хируршког конца вири ми из зарасле ране.
А десна нога ми је закрпљена, али и укочена.
И пуна малих али и великих ожиљака које мажем.
Пишем несавршене речи, тако вам се исповедам
и то је скоро све што овде и данас можда умем.
А некада изузетно памћење није ми као пре.
Заборавим где сам ставио хемијску оловку
којом сам тек један сат раније писао песме.
Беда у којој живим често ме чини неспокојним.
Па, зашто, зашто ми је данас оваква судбина?
Каквим злом сам себе до овог стања довео?
Често пожелим да умрем и од свега се избавим
и будем као што су од недавно мртви, рецимо,
мој отац или некада омиљени пас, далматинац.
Породица и пријатељи ме теше али ипак узалуд.
Узалуд су ове лепе речи, узалудне су утехе.
Трпим оно што морам али видим како је.
Чекање ми је можда још једина награда.
Да, жив сам, дишем и гледам али питам се,
до ког дана и до које ноћи ће бити тако?

О ПАТЊИ, ОПЕТ
Какве све облике има патња?
Разнолика је као и бело радовања.
Је ли то чиста крпа што је пала у гар?
Можда бодљикаво прасе и грокће?
Или бодљикави грм што некога вреба?
Је ли то развалина коју пере киша?
Или црни дроњак који лепрша на ветру?
Упознајем је у оном што живим.
68