Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 65

стваралаштву, о умјетничком чину стварања новог дјела, што је,
поједностављено речено, свијет за себе, или – свијет изван свијета. Док
твори, умјетник је само свој, јединка, посебан универзум у који, све и
кад бисмо хтјели, не можемо упадати а да не повриједимо и творца и
његово дјело. Али, кад то дјело постане опште добро, када се
репродукује у општу културну вриједност, на сцену морају да ступе
јасном културном политиком подржане институције, оне треба да га
прихвате, да га не би повашариле манифестације које су, готово без
изузетка, засноване на знаном нам принципу хљеба и игара. Значи, ту
појединац...? У колективном бићу институције, прекида ме пријатељ,
појединац постаје значајан чинилац. Он није, и не смије бити, тачка у
мноштву. Тек ту, у разногласју, његов глас може да зазвечи. И, да
поведе! додавао је машући рукама према горе и дајући тако значај тези
коју је управо изнио.
Или, разговарамо о власти.
Демократија јесте власт народа, што је непотребно понављати, али
она се лако може претворити