Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 54

софистициранијем модусу теријскосазнајног проблема насупрот којега је критичка филозофија и црпила своју садржину. – Другачије, аналогија мишљења и бивствујућег, логичких и чињеничних истина, заједничка и рационализму и емпиризму; владавина теорије кореспондентности утемељена на саморазумљивости претпоставке о једнакости у реду и вези ствари и идеја - само би попримила апстрактнији, спекулативно темељнији, обрис некритички прихваћене евидентности позитивне корелације елемената чистог сазнања прве Критике. То, опет, не значи ништа друго доли - никакву сушинску, квалитативну, разлику не бисмо могли изнаћи у једноставном измјештању тежишта тешкоћа са проблема супстанцијалне аналогије мислеће и простируће ствари, на проблем указивања могућности трансцендентално-логичке синтезе априорних елемената чистих форми сазнања. - Ништа битно се не мијења замјенским изједначавањем појмова супстанција и форма. Иста мјера у којој је претпостављена аналогија супстанцијалитета била особеност која се косила са значењем битних ознака појма супстанцијалности, требало је да важи и за појмове чистих форми сазнања Кантовог критичког преокрета. Баш као што је могућност било каквог повезивања ''нарцисоидних'' супстанцијалитета имплицирала корумпираност и непотпуност супстанцијалне неповредивости отуђених полова, тако је и појам чиста форма требало да се преиспита са становишта основаности претпостављене неповредивости његове аутономности. Хајдегерова намјера је јасна. Апсолутни идеалитет форме, који није ништа друго него неоснован резидуум недовољно критиковане формалне логике, требало је учинити хипотетичким. Основним принципима старе, формалне логике, којима се Критиком одузела особеност апаратуса за стицање, проширивање, сазнања, требало је одузети и петрифицирану, канонску, одлику нужног услова његове ваљаности која се кроз појам форма екстраполирала као неодвојива ознака природе чистих елемената сазнања. Без тог преокрета сваки покушај јасног и плодног исказивања могућности синтезе његових елемената био би незамислив. То да јединство није ''касније'', него да мора бити засновано ''раније'' – знаци навода у горенаведеном цитату су индикативни – казује да не може бити ријечи о синтези која стоји наспрам; при; упоредо; поред... елемената сазнања који већ посједују зготовљену, неизмјењиву, форму, него да сама форма и јединство исте јесте дјело и, тиме, само, различит, модус једне, темељније, сазнајне моћи. – То значи да чулност и разум нису подвргнути синтези, нити да врше акт синтезе, него да изворна синтеза, управо, има природу, својство, онога формално чулног и онога формално разумног.13 13 Уп. Хајдегер, М,