Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 55

Форме чулности и разума, а тиме и појам форма уопште, тако, не могу посједовати одлику апсолутног, неизмјењивог, идеалитета резервисаног за принцип идентитета, просте, формалне логике. Трансцендентални идеалитет форме не може бити ни дата полазна тачка за стицање сазнања, али ни – управо то је битно - тражено коначно упориште у којему би се завршила укупност његовог кретања; идентитет форме није дат, али није ни задати идентитет који тек треба, коначно, успоставити; није нешто што се појављује међу емпиријским одређењима наше свијести, али ни израз највишег захтјева сходно којему треба уобличити све што је разнолико у напредовању сазнања.14 ''Јединство, за које се ту везује свеколико сазнање, ''јесте'' само уколико се стално изнова успоставља на привидно опречном материјалу. А у том свом самопроизвођењу оно не признаје никакву апсолутну границу.''15 Није, отуда, искључиво, ријеч о томе да је формални идентитет, задржан у појму форма трансценденталне логике, хипотетичког карактера стога јер је само прости производ и израз свога, претходног, услова. То је тачно, али не и довољно за потпуну експликацију неизоставних особености форме/идентитета Кантове Трансценденталне теорије о елементима. Хипотетичност се огледа и у, казаћемо, ''никаддосезљивом'' и ''никадпредстављивом'' – безусловно регулативном карактеру елемената чистог сазнања и њиховог јединства. Краће – претходна једињења синтеза продуктивне, трансценденталне, уобразиље није, нити може бити, довољан разлог и јединство формалнога уопште. – Резултат, или, тачније, посебни изрази продуктивне уобразиље никада не могу имати својство простог, формалног, идентитета аристотеловске логике. Као што се јединство формално идентичних елемената није могло актуализовати арбитрарном, модераторском, улогом ''саприсутне'' продуктивне уобразиље – скончали бисмо у, већ поменутим, тешкоћама одавно ''прележане'', декартовске, ''супстанцијалне кризе'' - исто тако би се тренутак њиховог фабриковања посредством претпостављене дјелатности моћи уобразиље морао означити и као моменат краја било какве могућности њиховог заједништва. – Ако се јединство ''већ датих'' идентитета није могло испосредовати, истим, не можемо очекивати и да се оно, усљед акта пријашњег образовања, може одржати. ''Појмовно јединство, оно што може и треба да, као сједињавајуће, буде, јединство је само уколико је регулативно. Јединство се не може имати, него се оно има као перспектива, и то као битно одређење регулисања само онда ако се и на 14 Уп. Касирер, Е, Проблем сазнања у филозофији и науци новијег доба 3, С.Карловци, 1999, стр.125 15 Касирер, Е, Проблем сазнања у филозофији и науци новијег доба 2, С.Карловци, 1999, стр.125 50