Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Página 53
чистих форми чулности – Кант је ту био дјелимично јасан хипостазираних у шематима продуктивне уобразиље, као нужним а
нетематизованим чулним транспозицијама чистих појмова разума,
завршава у идентичном формалистичком ћорсокаку.
Неизоставна упућеност чистих форми сазнања једних на друге
захтјева критичко пропитивање њиховог јединства, које из такве
упућености, разумљиво, имплицира. Јер, нерасвјетљеност мјеста и
могућности унификације, наизглед или битно (то је критична тачка)
независних, формалноидентичних, елемената система, појам сваког од
њих, понаособ, чини или условљеним или непотпуним. Колико је
предузеће потраге за јединством уопште изводљиво и легитимно
уколико се и даље инсистира на елементарној, чистој - формалној
природи чулности и разума, односно, колико је појам формa заиста
употребљив и да ли одговара духу Кантове прве критике питање је
сљедећих промишљања?
2.
Како је то већ донекле јасно, слово Критике... не може бити од
велике помоћи при покушају разрјешења горепоменуте невоље. Пошто,
уколико му се обратимо, остајемо ускраћени за недвосмислен одговор
на питање да ли је артифицијелност карантинске структуре Кантовог
првог критичког дјела само резултат жеље за јасном елаборацијом
кључних структурних елемената, којима накнадно треба придружити и
оправдати могућност њихове синтезе, чиме би се, расвјетљавањем
заједничког корјена, ослабио или поништио почетни супстанцијалноформалистички карактер ''чистих форми'' сазнања, или, наиме,
структурална строгост Критике чистог ума упућује да формализам игра
неизбјежну улогу у суштој грађи Кантове филозофије – да је њен
незамјењиви, битни, дио. Какогод, уколико бисмо се држали прве
могућности, онда бисмо априорност, ''чистоћу'' и формални карактер
аутономних јединица сазнања могли користити само као појмове који,
тек, само прелиминарно