Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Seite 45
разумијевање Даблинаца. С друге стране, у Уликсу, она није толико
заступљена, барем не унутар самих ликова. Више од седам стотина
страница Блумовог лутања завршава се без било какве спознаје. Чак и
она, често истицана, веза између Стивена и Блума, у којој једноме
недостаје отац док други тражи замјену за изгубљеног сина, не доноси
никаквог преокрета. Они се траже и коначно проналазе да би опет,
сваки од њих, наставио својим путем. Па и монструозна синтаксичка
медитација Моли Блум, представља тек сјећање које се, опет, не
завршава спознајом. У тој интелектуалној пустоши доминира
тривијално, које је у Даблинцима тек у зачетку.
Да би остварио слику једне цивилизацијске парализе, односно да би
читаоца довео до такве епифаније, Џојс је, на самом почетку, морао
ријешити проблем приповједача. Тај проблем је, у Даблинцима, утолико
тежи што писање о једном граду истовремено значи писање о његовим
становницима. С друге стране, животни вијек појединца, који би из
једне тачке гледишта, кроз свој живот давао и слику мјеста у коме живи,
свакако је безначајан у поређењу са вјековном историјом ирске
пријестолнице. Стога се Џојс одлучује за мноштво приповједача
ухваћених у једном тренутку и то тренутку који је пажљиво одабран.
Сваки од тих тренутака, или, боље речено, свака од епифанија, пружа
драгоцјено свједочанство које функционише, истовремено, и на
појединачном и на општем плану. На тај начин се у вишегласју
различитих приповједача рађа слика једне цивилизацијске кризе.
Подијеливши збирку на периоде дјетињства, младости и зрелог доба
Џојс, на згодан начин, рјешава и проблем времена пружајући нам
илузију одрастања на једном одређеном мјесту. Иако су његови
протагонисти ухваћени у заједничком тренутку, у коме се око камере
помјера од једног до другог, њихов узраст и различит степен њиховог
искуства пружају утисак времена које ипак тече. Та помјерања су
праћена и примјеном различитих техника приповиједања, при чему се
од првог лица и непосредних исповједи дјетињства лагано удаљавамо ка
трећем лицу у коме дистанца између приповједача и протагонисте све
више расте. У каснијим причама (почев од Евелин па надаље) ликови
више не казује себе, јер је веза са самим собом вјероватно изгубљена,
већ бивају казани од стране некога другог. Сви се они суочавају са,
мање-више истим проблемима, попут смрти, љубави, тешкоће у
комуникацији, али се бреме тих проблема са њиховим годинама
повећава и они постају све озбиљнији. У самом начину њиховог
рјешавања или у немогућности да их разријеше, Даблинци нам пружају
слику потпуног отуђења, како од себе тако и од онога што их окружује.
Између онога «ја», које непосредно говори о свијету, и трећег лица,
сагледаног очима неког непознато