Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 44

брише у новоствореном једињењу. Несумњиво је да је ова теорија
оставила трага и на Џојсово стварање нарочито ако се сјетимо оних
чувених ријечи по којима писац, као Бог, творац почива негдје изван
дјела, невидљив и равнодушан, обрезујући нокте. Управо зато, Џојс
своме читаоцу не казује ништа, препуштајући му да суди тек на основу
онога што је аутор, а тиме и читалац, видио и чуо.
Такав приступ стављен је у службу једног општег симбола – симбола
парализе. Хери Левин, на примјер, уочава да се у Даблинцима, изузев
свакодневне рутине, мало тога дешава, а такво стање назива
парализованим недешавањем (паралyзед уневентфулнесс).4 На тај
начин, нарација, сведена на тривијалности устајале свакодневнице, не
ставља тежиште на радњу, него на слику коју је њен аутор од самог
почетка имао у виду. И док се у Даблинцима симбол паразлизе везује
углавном за један одређени град, он, у Уликсу, добија далеко шире
значење. Алузијом на Одисеја, која је назначена већ у самом наслову,
границе тог симбола протежу се од свакодневног до митског, пружајући
опет слику једне деградације, која више није везана искључиво за
Даблин, већ постаје општа, дакле, цивилизацијска. Тако Уликс постаје
исцрпна хроника једне цивилизације на заласку, чија се испразност
огледа у болној заокупљеношћу рутином.
У третирању те рутине свакако је значајна и Џојсова употреба
епифаније. Епифанија се у свакодневном животу задржала као празник
Богојављења код православних вјерника, односно Света три краља код
католика. Тим празником обиљежава се поклоњење мудраца пред
Христом и објава његовог рођења. На тај начин епифанија се може
схватити као објава, откровење или појављивање. У књижевности она
подразумијева тренутак надахнућа или дејство умјетничког дјела или
неке његове појединости у коме се његова суштина схвата у свој својој
цјеловитости. У књижевној теорији дефинише се као «изненадно
откровење суштине ствари; тренутак у коме нам изгледа да и душа
најобичнијег предмета има неко значење».5 Сам Џојс, у Јунаку Стивену,
дефинише је овако: «Под епифанијом он је подразумијевао изненадну
духовну манифестацију, било у простоти говора или геста, било у некој
упечатљивој фрази самог ума».6 Дакле, путем епифаније и
најбезначајнији детаљ свакодневнице може прерасти у изненадно
духовно откриће добивши тиме снагу симбола. Она, код Џојса,
представља почетак и крај причања, круг у коме се, након што га
пријеђемо, опет враћамо у исту тачку. Епифанија, која је, свакако,
одређена врста слике, тиме прераста у кључни појам, неопходан за
4

Harry Levin, The Portable Joyce, The Viking Press, New York, 1953, 18.
Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1986, 174 - 175.
6
Јунак Стивен – Најзад о епифанији, у: Роман, Нолит, Београд, 1975, 158 – 159.
5

39