Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Seite 43
нискост стила, у уверењу да је веома храбар човек који се усуђује да
мења у приказивању, а још више да изобличи, било шта што је видео и
чуо.1
Ово Џојсово свједочанство драгоцјено је из више разлога, како у
разматрању Даблинаца тако и у разматрању самог Уликса. Оно нам не
открива само пишчеву намјеру него и начин да се она спроведе у дјело,
јер , у складу са том основном премисом, писац бира одговарајућа
формална рјешења. Степен усклађености одређене идеје и њеног
формалног оквира одредиће успјешност неког дјела. Тај формални
оквир, у основи, је натуралистички, али се, испод његове површине,
проткане многобројним, понекад и сасвим безначајним детаљима, крије
далеко значајнија симболика. Говорећи о Уликсу Иво Видан на примјер
каже:» Џојсова умјетничка творевина представља необичан екстрем и
натурализма и симболизма, голем текст у којему се хладна
прорачунатост слијева с поезијом, каталози података пружају ужитак
својом сонорношћу – као и пуком снагом којом се клишеји разговора и
новина, науке и бирокрације – овдје иронично употријебљени – намећу
читаочевој навици. Акрибијско низање чињеница повезује се с
непосредним куцајем једног непоновљиво доживљеног живота.»2 Дакле,
између два екстрема, симболизма и натурализма, остварује се богатство
једне слике, која у Џојсовом случају, несумњиво, представља,
непоновљив доживљај.
Међутим, његово натуралист