Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 46

Прича Арабија, која ће бити обухваћена овом анализом, налази се
негдје на почетку овог Блејковог процеса. Свака од прича из периода
дјечаштва, било да се ради о оном првом, упечатљивом сусрету са
смрћу, или о авантури у свијету одраслих, по узору на подвиге јунака са
Дивљег запада, или пак о оном збуњујућем ослушкивању себе у
грозници првог љубавног заноса, носи у себи снагу откровења, дакле,
управо оно што Џојс назива епифанијом. Дјечја свијест, која кроз
мноштво друштвених норми, наталожених наслијеђем небројених
генерација, крчи себи пут до сопственог идентитета, свакако је плодно
тло за рађање епифаније, при чему и најситнија појединост
свакодневног живота може постати повод једне духовне манифестације.
На том духовном путовању непрестано се сударају супротстављене
законитости двају свјетова који почивају на сасвим различитим
темељима. Свијет дјетињства, у коме машта и стварност, још увијек
нису јасно издиференциране у непрестаном је сукобу са оним, далеко
реалнијим и материјалнијим, свијетом одраслих. Па иако се тај свијет
имагинације очајнички труди да постоји у једном, готово суровом
окружењу, његова се љепота лагано утапа под притиском искуства. У
свему томе, пораз имагинације, односно пораз невиности, не
представља нешто што је условљено силом. Он настаје сасвим природно
и својевољно, као неминовност која наступа с годинама.
Јунак ове приче ухваћен је управо у таквој врсти пораза. Тренутак
емоционалног буђења, који дјечак, природно, доживљава као нешто
тајанствено и својствено једино њему, настаје као посљедица једног,
наизглед, обичног призора. Фигура Манганове сестре обасјана свјетлошћу са довратка у зимски сумрак, у хаљини што се њихала док је
правила покрете тијелом и плетеницом која се пребацивала с једне
стране на другу, остаће уклесана у дјечаковој свијести као дух који ће га
пратити чак и на мјестима која нису нимало одисала романтиком. Тај
лик ће у њему покренути емоционалну лавину чију ће тутњаву
ослушкивати са највећом пажњом. У недостатку храбрости да своје
сметено обожавање искаже ријечима, или, можда, у немогућности да га,
и самоме себи, предочи, он се окреће дјелима и, са локалног сајма, на
који његова драга не може поћи, обећава донијети поклон. У
ишчекивању да барем на тај начин докаже своја осјећања, егзотично
име вашара (Арабија), чије ће слогове изговарати у тишини, биће
довољно да га испуни «источњачким чинима». Међутим, у пресудном
тренутку, пред младом продавачицом која је требала да га услужи,
његове усне остају нијеме, љубоморно чувајући своју тајну пред
свијетом који је није достојан. У тренутку епифаније, којим се прича
завршава, и сама та тајна као да губи чар егзотичног претварајући се у
игру таштине, која је дјечака повела до висина заноса, а потом га
уништила, оставивши га у болу и бијесу због сопствене слабости.
41