Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 28

страха је свеједно почео да јој заврће утробу. Све чешће се трзала на
сенке и једва чујне звуке природе. И оног нечег другог. А комесар није
престајао да прича.
Милица није имала храбрости да га прекине. А и тако је лепо
говорио.
„Другарице, да ли схватате да морамо повести немилосрдну борбу
против опортунизма? Наш највећи проблем није тамо,“ и он замаха
руком према жбуњу у којем су се сад затекли, „већ управо међу нама!
Треба повести борбу против социјалдемократизма, а све оне који не
извршавају своје задатке, кажњавати или искључивати. Морамо
прекинути мирнодопску атмосферу…“ Тирада друга Батрића је ишла ка
једном од својих карактеристичних крешенда, када се из ниског растиња
промолило пар руку и зграбило пешеве његовог кожног мантила.
Одјек његовог гласа још је висио у ваздуху када је, изгубивши
равнотежу, комесар пљуснуо у бару у којој је дотад стајао.
Милица најпре није видела шта се тачно десило. Само да је комесар
пао. А онда га је угледала. Крастама прекривене ш аке са огољеним
костима на врховима прстију. Комаде униформе који у дроњцима висе
са дугачких, кошчатих руку. Остатак је био сакривен густишем, али су
се у полумраку белеле очи. И зуби.
Друг Батрић је петљао око опасача, покушавајући да се домогне
пиштоља. Праћакао се као риба у плићаку. Ма колико био спор, створ га
није пуштао, и миц по миц, грабећи се за шињел, довукао му се до
струка. „Озрачени, озрачени!“ викао је Батрић. Милица је чула да их
тако зову. За њу су били само… створови.
Најпре је мислила да је у питању неко лукавство, да су научили да се
притаје у жбуњу и грабе за ноге. А онда се створ потпуно извукао из
свог скровишта и видела је да нема ноге. Није могла да му лепо нациља
главу, не са комесаровима рукама и ногама које млатарају на све стране.
Огољени зуби су шкљоцали као шиваћа машина, али нису успевали да
загризу у неки од удова. Најзад се створ цео превалио на Батрића,
приковавши га својом тежином. И таман се спремао да зарије зубе у
његово лице, када му се глава располутила од силовитог замаха
секирчета.
Створ је закркљао и сручио се на страну, ослободивши своју
несуђену жртву. Друг Батрић је још неко време дахтао, да би се најзад
сабрао и са муком кренуо да се усправља. Несвесно је спустио шаку на
створа због ослонца. Кад је схватио шта чини, тргну руку и опет паде у
бару уз велико ШЉИС! Милица се уздржавала да се не насмеје.
„Нису заразни, друже комесару,“ рече, и пружи му руку.
„Шта ти знаш?“ Страх је код друга Батрића у тренутку уступио
место постиђености и бесу. Из све снаге је шутнуо створа. Чуло се како
пуцају ребра и врх комесарове чизме се заглавио у створовим леђима.
Умало поново изгуби равнотежу, али га је Милица придржала.
25