Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 29

Наставио ја да псује и шутира, да би коначно извукао пиштољ и
кренуо да пуца у беживотно тело.
Када је најзад стао, тешко дишући упита: „Је л’ то то?“
Милица није знала на шта мисли. „Шта то друже комесаре?“
„Је ли то непријатељ?“ Деловало је да се мало смирио. И даље
оклевајући, сагао се до трупла и испитивао га. „Па ово је усташа!“
узвикну. И заиста, у дроњцима се могла препознати црна униформа.
„Не знам шта је друже комесаре, мени су сви исти.“
„Како то мислиш исти, другарице?“ Изненада је био врло смирен и
заинтересован.
„Па…“ Милица је била збуњена. „Ми идемо редом и чистимо,
бијемо у главу све на које наиђемо. То их изгледа упокојава засигурно.
Онда их терамо колицима у камп и спаљујемо. И… то му је то.“
„А међу свима њима, је л’ се нађе и понеки… наш?“
Милици је застала кнедла у грлу. „Наш?“
„Знаш… са капом… и звездом.“
Милица није имала снаге да одговори. Сада је врло добро знала шта
велики Батрић Јовановић ради овде. У глави су јој се смењивале слике
њеног брата и сестара.
„Знам да знаш. И знам да знаш да би због тога могла колико сутра на
Голи оток. Овде сам да осигурам да се са тим престане.“
А можда, а можда све није готово.
Комесар је сада био тик уз њу, лицем уз лице. Играо се значком на
њеним грудима. „Партија зна и да опрости… и да награди.“ Комесар је
узбуђено дисао. Милица је и даље била престрављена.
„Одсада ћете… пазити. Гледати ко је и какав је. Добићете специјалне
штапове са омчама и другу опрему и доводићете… наше у камп. Остало
није ваша брига. Немце и друге непријатеље социјалистичког поретка
ћете, наравно, решавати на устаљени начин.“ Постојао је читав један
страшан свет изван онога шт