Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Página 27

„Друже Батрићу… Ја ћу учинити шта је у мојој моћи.“
Млади комесар се није обазрео на Миличин збуњен одговор, он је
само попунио драмску паузу у његовом монологу. „Страшан рат који је
за нама исцрпео је, али и очврснуо нашу домовину. Ипак, сада се
суочавамо са изазовом већим од свих. Коначни удар Хитлерове
нацистичке машинерије је виђен и на нашем обзорју. Бомбе које су
експлодирале у Берлину, Бечу и Будимпешти биле су потез очајника
који није разумео шта заиста ради. Али не дајте се завести пуким
чињеницама! Зло која нас је отад снашло није само масло Трећег Рајха.
Не сумњајте другови, велики рат је готов. Али нови, много подмуклији
рат је управо почео! Унутрашњи непријатељ се дигао против
социјалистичког поретка, али ми ћемо га вратити тамо одакле је
дошао!“
„За Партију! За друга Тита!“ узвикну громким гласом Батрић, и
одмах затим му се хорски придружише остали, све док се барака није
тресла од синхроног поклича.
***
Није разумела много од онога што је слушала на партијским
састанцима. Волела је друга Тита, веровала му је. Најзад, он нас је
ослободио од Немаца, четника и усташа. Победиће и ово чудо, у то
није сумњала. Милица никада није ни видела друга Тита. У његовом
одсуству, били су ту Партија и њени секретари и комесари да верно
пренесу командантове речи и одлуке.
Никада није имала прилику чак ни да поприча са неким комесаром, а
ево је сада, ногу пред ногу како шета поред члана Централног комитета.
Како је само млад, мислила је Милица. Видела је како изгледа
једном, у неким новинама. Листала је странице тражећи слике, када је
наишла на његову фотографију. Морала је да пита, и неко јој је рекао да
је то друг Батрић Јовановић. Чак и тако мутан на зрнастој фотографији
био јој је леп.
Одмакли су испред групе. Комесар је желео да пожури, нису му се
чекала бројна колица чији су се точкови заглављивали у житкој смеси
траве и земље. Милица га је све више пратила него водила, али ју је
инстинкт натерао да извуче верно секирче и премеће га по рукама.
Изабрао је мене од свих да га водим. Срце јој је било испуњено
поносом. Први пут је на терен ишла а да није мислила на Славицу,
Мирку и Наталију. И Мишу. Нису јој требали да је подсећају зашто све
ово ради. Друг Батрић је био ту да јој то боље објасни. И чинио је то, са
жаром једнаким оном којим је запалио другове у бараци.
Ипак, како су се све више одмицали од жицом ограђеног кампа и
залазили међу маглом застрте пашњаке и шумарке, добро познати чвор
24