Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 17
Када се ручак завршио, они се раздвојише и премда је било остало
још неколико дана до одласка, Сони и мајка више се нису видели а
мајка више никада није поменула Сонија.
Отац беше организовао богат туристички програм, ангажовао за
мајку и њеног мужа посебног водича и личног шофера те им је чак
понудио неколико додатних ноћења у једном од бунгалова свога камп
насеља у Дара Саламу.
Али мајка је све то одбила, вратила је натраг водича и аутомобил те
померила унапред датум одласка.
Више није напуштала хотел, прелазила је само из собе на базен
смешећи се на Сонијев начин, махиналан и далек, веома мирна, те су
Нора и њена сестра преузеле на себе шетње са очухом коме се све
допадало и који се ни на шта није жалио, а последње вечери, не знајући
више куда да иду с њим, одвеле су га на вечеру код оца где су два
мушкарца ћаскала до два сата ујутро, а онда се растала са жаљењем и уз
обећање поновног виђења.
Нору то беше страшно изнервирало.
– Слатко ти се наругао, рекла је очуху на путу до хотела кратко се
нацеривши са разумевањем.
– Зашто? Ма није уопште, отац ти је баш симпатичан!
А Нора је себи сместа замерила ту злобну опаску, мислећи како је
доиста врло могуће да се оцу искрено свидело очухово друштво и да се
она заправо љути на њих обојицу што су, изгледа, придавали тако мало
значаја мајчиној огромној жалости, мислећи како је имала неприличну
идеју да доведе очуха код оца вероватно у магловитој нади некаквог
њиховог грандиозног сукоба после којег би Сони и мајка били освећени,
отац посрамљен, а његова окрутност, коју би и сам признао, потпуно
огољена, али зар није морала схватити да тај идеални очух није човек за
једну такву ситуацију?
Ни до данашњег дана мајка није поново видела Сонија, никада му
није писала и телефонирала, никада више није изговорила његово име.
Уселила се са мужем у једну кућицу великог предграђа а Нори, која
јој је с времена на време доводила Луси, стално се чинило како мајка
није престала да се смеши од оног путовања, оним кукавичким осмехом,
као одлуталим с њеног лица лагано лебдећи пред њом, који беше украла
Сонију и који ју је штитио од њене муке.
Нора јој је и даље преносила ретке вести што их је добијала од
Сонија или од оца – Сонијеве студије у Лондону, његов повратак код
оца неколико година касније – али често је имала утисак да мајка, увек
се смешећи, климајући главом, настоји да је не чује.
Нора јој је онда све мање и мање говорила о Сонију, а затим нимало
када се показало да се њен брат, после сјајних студија, насукао код оца
где је водио неразумљив, докон,