Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 16

И тако се сви нађоше, попут неке велике породице складно
прекомпоноване, Нора и њена сестра, њихова мајка и њен муж, Сони и
њихов отац, у хотелској Сали за ручавање, смештени за трпезу препуну
ђаконија, за којом су отац и очух дискутовали без женирања али
одмерено о међународној ситуацији док су дечак и његова мајка, седећи
једно поред другог, размењивали летимичне, сметене погледе.
Сони је, као и увек, изгледао прекрасно, одевен у мрко ланено одело,
са својим финим нежним теном, и косом кратко подшишаном на афро.
Њихова мајка је имала ново укочено лице, мало искривљена уста,
кацигу од лакиране платинастоплаве косе и Нора је уочила да строго
води рачуна, испитујући Сонија о његовом колеџу и омиљеним
школским предметима, да не прави грешке из синтаксе или из
граматике, јер је мислила да је Сони много образованији од ње, много
префињенији, и због тога се осећала пониженом и несрећном.
Отац их је гледао са изразом растерећеног задовољства на лицу, као
да напокон беше убедио двоје дугогодишњих непријатеља да се помире.
Да ли уистину, питала се Нора запањена, унезверена, баш то сада
мисли?
Је ли успео себе уверити да су заправо Сони и мајка све ове године
одбијали да се сретну?
Отац се беше, пре много времена, јавио на телефонски позив мајци
која му је, смождена од туге, рекла да ће позајмити новац за авионску
карту и доћи код њега да види сина, пошто он одбија да пошаље Сонија
код ње преко школског распуста: Ако ми се појавиш на вратима,
пререзаћу му грло а после и себи, на твоје очи.
Но је ли он био човек који би себи пререзао грло?
Сада је био ту, председавао је трпезом, шармантан, сјајан, изузетно
учтив, а његове тамне и хладне очи блистале су од љубави и поноса
када би их спустио на обожавано лице Сонијево.
Нора је запазила да њен брат ник ада не гледа никога право у очи.
Својим благонаклоним, безличним погледом прелазио је с лица на
лице не заустављајући се ни на једноме и с пажњом је пиљио, кад би му
се когод обраћао, у неку невидљиву тачку у простору, али никад не
престајући да се смеши ни да даје својим цртама лица израз изузетног
занимања за све што би му било ко говорио.
Посебно се трудио да га нипошто не изненади, не улови,
размишљала је Нора, поглед његовог оца.
Чак и кад би га отац посматрао а Сони би гледао негде друго, чак и
тада, изгледало је да се младић повукао, да се укотурио у дубине свога
бића јер је једино тамо налазио уточиште од сваке оцене или осећања
што се односи на њега.
Прозборио би мало са очухом, затим опет са мајком, извлачећи јој
речи јер она беше догурала до дна онога што се усуђивала да га пита.
13