Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 153

Да, он је то урадио као нико прије или послије њега. Али ту је и
клопка. Ако нисте опрезни, на крају пишете попут њега. Веома је
опасно писати као Хемингвеј, али, с друге стране, то скоро представља
нешто као ритуал одрастања. Био бих прилично неповјерљив према
младом романописцу - овдје не говорим о женама, него о мушкарцима
романописцима - који у младости не имитира Хемингвеја.
Сјећате ли се гдје сте били када сте чули да се Хемингвеј убио?
Тога се добро сјећам. Био сам у Мексику са Џини Кембел и то
непосредно прије нашег вјенчања. Вијест ме потпуно ужаснула. Један
дио мене то никад није схватио. На неки начин, било је то једно велико
упозорење. Желио је да каже, слушајте сви ви романописци. Да пређемо
на ствар: кад сте романописац, упуштате се у једно крајње опасно
психолошко путовање, и оно може вам се одбије о главу.
Може ли се рећи да писање представља неку врсту самоуништења?
Оно ти снажно црпи резерве. Једноставно, има те мање када
завршиш књигу, што је разлог због кога се писци јако разбјесне кад
неко упути оштре критике, јер сматрају да оне нису праведне. По
завршетку књиге осјећамо да смо сами себе убили, а сада неки тамо
хоће поново да нас убију низашта. (...) Ипак, ако пишете добар роман,
онда и истражујете - улазите у нешто чему не видите крај, нешто што
нема краја. Мјешавина страха и узбуђења вас тјера да идете даље. По
мом мишљењу, није вриједно писати роман ако се не дотичете нечега
гдје су вам шансе за успјех отворене. Можете да изгубите. Коцкате се са
властитим психичким резервама. То је као да сте генерал војске коју
чини један човјек, и тај генерал може војску да доведе у ћорсокак.
Да ли мислите да је Америка добро мјесто за бављење умјетношћу?
За вријеме моје младости услови за писце били су сјајни. То је разлог
што имамо много добрих писаца у Америци - већина наше књижевности
до тада није била написана. Енглески романописци су морали да се
изборе са св