Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 146

ивици властите раке ("Рака"). И све је то дато без патетике, као
извршење које се, можда, и није могло избјећи. Или, као у "Црљеном
круву", можда и јесте да је у роботизираним извршиоцима злочина, без
обзира на идеолошку опредијељеност и боју заставе, остало и зрнце
људскости.
Па ипак, Бабићев свијет није лишен доброте и разумијевања, према
свему што дише и пати, свему што зло затире и сатире, па био то човјек
или марвинче ("Пас"), па чак и тако бескорисно и сувишно створење као
што је обична мува која је, за Бабићевог старог Петра Косовића, "један
божји створ". ("И бијаше му жао свега, за све нађе сажаљење и
разумијевање. Она презрена и оку човјековом вјечно огавна мува из
паукове мреже, летјела је цијелога живота, несвјесна и бесловесна, на
својим малим крилима.Јурила је бесциљно и луталачки, а скончала је у
пауковом желуцу. Шта се ту може! Могла је, додуше, да сагори на
пламену свијеће, да скапа у муволовци, да је убије домаћица метлом или
крава репом. И тада би се, јамачно, отимала и спасавала. али своје
скончање не би избјегла.")
И све је у свијету повезано, упућено једно на друго, а човјек је тек
жива честица у којој се преламају ситнице космичког склада и
друштвеног хаоса у којој се, свом жестином. сударају уз -