Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 147

Бабић камером фиксира животни метеж, а затим из гомиле ликова
зумира онај који показује највећу упечатљивост и има најузбудљивију
"ишторију". "Испричана" слика посједује препознатљива својства:
просторну и временску статичност. Догађај у којем се дефинитивно
разрјешава енигма егзистенције, прелама се у тренутку. Сва претходна
мука и тражење су само одгађање или припрема онога што ће се
догодити, понекад са неминовношцу испаљеног метка који распршује
дилеме "по кратком поступку". Инсценација је, такође, статична, не зато
што је Бабић ускраћен за пуноћу и динамику амбијента већ зато што не
жели да ни једна појединост не одвуче поглед и мисао са "петог чина"
драме. Кад себи дозволи мало слободе, као у прози "Рака", онда долази
до пуног изражаја његова суптилна моћ запажања мириса, боје, звукова,
покрета, оне пулсације бића и материје који се не могу "ухватити" и
обухватити оком камере.
Бабићеви јунаци ипак се не праћакају у дводимензионалом простору
слике. (Фотографија је запис, визуелни подсјетник, тренутак памћења.)
Дубину и ширину, животне интензитете, његови јунаци постижу у
језику и језиком. Језик је аутентична атмосфера њиховог острваривања,
он је дух и душа, "тијело и дјело", јединствена творачка супстанца
материјалног и духовног свијета. Језик је подамент његове егзистенције.
У њему живе, боре се, болују и умиру. Језиком нападају и њиме се
бране. По језику се препознају и по њему заборављају. Од језика граде
своје бусије, заклањају се његовим недореченостима и исклизнућима из
уобичајеног смисла. Мијесе га као глину, сабијају и развлаче ("Зиви
мртвац"), говоре да не би ништа рекли уплашени, не од гласа, него од
шутње. Од ријечи праве своје тотеме, своје застрашујуће маске које их
штите од земаљског зла. Болују од тишине, лијече се самим звуком,
ријечима које саме себе стварају и саме себе поништавају. Језиком
нападају, трују, усмрћују, од њега праве мелеме и о -