Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 145

је Бабић Принципово "зборење и творење" осјећао свим својим бићем,
оном присутаошћу којом и данас његови земљаци и саплеменици памте
подвиг једног од њих који је још за живота прешао у легенду, уздигао се
до властите апотеозе. ("Ускрснућа не бива без смрти").
Висока мјера одговорности којом је Бабић приступио послу није
дозволила да његова "оловка пише срцем", или не само њим. Да би
освијетлио све аспекте Принциповог подвижништва и жртве, аутор се
није задовољио живом ријечју, колективним памћењем, легендом која
пружа сублимисану истину ослобођену случајности и аберације
политичког тренутка које не зазире од манип