Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 144
Зорица Турјачанин
МЕЛЕМ И ГОРЧИНА РИЈЕЧИ
(Јован Бабић: "Црљени крув", Удружење
књижевника Српске, Подружница Бања Лука
2008.)
Иако у литератури траје више од три деценије, Јован Бабић је ипак
дружење са лијепом ријечи започео знатно раније: као успјешан
новинар чији су текстови освајали највиша признања (прва награда
Удружења новинара БиХ за 1980, годишња награда истог Удружења за
1981, Тањугова новембарска награда за 1983. годину). Његова припрема
за прескакање високо постављене љествице која новинарство дијели од
литературе, била је дуга и рађена с пажњом човјека који осјећа пуну
одговорност према свакој написаној ријечи, како у погледу истинитости
приказаног догадаја, тако и у погледу језгровитости и осебујне пластике
израза. Јер, овај аутор је, чак и у текстовима без литерарних претензија,
у својим репортажама, откривао нерв рођеног приповједача, мајстора
атмосфере, те монолога и дијалога који се оваплоћује у дух и тијело
његових јунака. Али, трагајући за, како би рекао Ранко Мунитић,
"језгром људског нуклеуса", Бабић се није поуздавао само у своје оштро
око и здрав смисао ствари, гипку мисао и "свијетло оружје" језика које
га никад није изневјерило. Знао је, најприје, да више очију боље види,
па се зато поуздавао у око камере од које се није раздвајао. Камера није
била алат ("Алат чини занат?!") него средство дубљег понирања у
ствари, није била инструмент биљежења и памћења, него путоказ
слутње, начин анализе, облик суђења и сазнања.
Драмом Одбрана и смрт (1986.) и романсираном биографијом
Успеније Гаврилово (1984. и 2005.) у којима је описао страдање и
апотеозу националног хероја коме је достојанство, слободарство и
спремност на жртву за остварење колективних идеала био ПРИНЦИП и
заносни садржај живота. Гаврило Принцип ("Човјек Божји") био је
Бабићу посебно близак јер аутор потиче из Црног Луга који је вјековима
био кључали котао буне и из кога је неки давни Бабић - Голуб развио
своје устаничке заставе. Дух чојства и јунаштва, епска традиција није
овдје обавезни гусларски атрибут народних окупљања већ поглед на
свијет и морално мјерило, етничка и етичка претпоставка опстанка. Зато
135