Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 138
почетка ни краја, као што су бесконачни космичи простори и збитија.
Дрвени очев сивомаслинасти кофер из војске скривао је књигу купусару
о животу на нашој планети, у којој су приказани огроман диносаурус и
ситан човек. Показало се да су ситни надживели крупне, те да је све
пролазно и релативно. Листови несрећних књига, каткад, неписменим и
заметним служе за увијање дувана и пушење. И то је живот. Испада да
се књиге жртвују за нечију навику и неукост, страст и хир.
Поређење између мале погрмечке речице Јаспре и огромног
америчког Мисисипија није нимало бесмислена. Обе имају извор и
ушће, у обема се огледају жедни и знатижељни, купају врели и смели.
Писцу је жао што се безмало изгубила класична преписка, што је
сурфање по интернету одвукло нове генерације од штампаних
мудрости, што је глобална светска мрежа донела, поред увида у
свакојака дешавања са свесно замагљеним суштинским узроцима и
ефектима, и отужне слике белосветских мракова. Правда новог поретка,
на пример, оглушује се о сакаћење изгладнелог осмогодишњака који је
посегао за хлебом.
Али, писац је одреаговао на ту грозну казну и стао на страну детета
поломљене руке из далеке азијске државе. Његово је да буде савест
човечанства. Да дигне глас против ханибализма, било да је у питању
словна грешка или остаци људождерства које се не задовољава месом
хомо сапијенса него му једе и душу. Зар избацивање радника на улицу,
пљачка народних добара и низ других криминалих поступака од којих,
на жалост, ни политичари нису имуни, нису модерни варваризми. А тек
трговина оружјем, дрогом и белим робљем, због којих цветају тикве.
Било би ту још пуно тога да се прича и приповеда.
Радо би заборавио Павловић, као и многи од нас, извесне експоненте
тзв. међународне заједнице који представљају себе и себи сличне, а
сиротињу рају гурају у кочићевска времена. «Бајка о Високом» је, без
сумње, сатира којом се алудира на Главатог господина из «Јазавца пред
судом» и указује на штеточинство без осуде. Дотичном Високом
представнику МЗ довољно је кад му златна рибица испуни жељу да
буде то што јесте, дакле, више него цар, остале жеље спровешће без
црвенперке и без црвенила. Гле чуда, па бајкописци имају чвршћи
карактер од доносиоца а непоштоваоца тамо неких резолуција.
Добро је што су највреднији сегме