Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 137

дела откривају нам да је реченица пуна живота и онда када о смрти
говори.
По природном редоследу: драж читања претходила је страсти
писања.
Колико је Журка код Екермана успела, тешко се одвојити од књиге.
Постаје нам јасније зашто се једна од Павловићевих лирских тека зове
«Срж». In medias res, у строги центар, без претеране строгости и
мрзовоље, пун разумевања и човекољубља, боље рекућ женољубља,
Ранко П. мења станице, странице и осматрачнице, саопштавајући нам
оно андрићевски познато а непримећено као својеврсно и драгоцено
откриће. Нема пада, док се мотивски круг шири. Падају у воду само,
заредом, питање у стилу: писац и читалац два нераздвојна друга или два
љута противника, односно подела на оне који би да уђу и оне који би да
изађу из књиге. Поклоници и заробљеници лепоте писања пожелеће да
остану у тој сфери, очарани геслом Затворена књига и Отворено срце.
На тему једног од међународних октобарских сусрета писаца у
Београду СВЕТ ОТВОРЕНА КЊИГА, имао је, и умео, шта да каже.
Радост и мука креатора виртуалних живота, проистеклих из самих
животних токова и спремних да се тамо врате, сликовито су приказани.
Речи су пастрмке које се праћакајује и беже, није их лако уловити.
Поређење би се нарочито допало критичарима-риболовцима, попут
проф. др Михајла Пантића, који је сачинио антологију прича о води и
пецању, плус књигу
о браћи и сестрама по определењу, овај аутор се са поштовањем и
топлотом изјашњава. Сећа се папрати у песникињином стану, враћајући
у свест онај стих о незнанци за кога се Десанка М