Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 8 и 9 | Page 115

потез кичице, повисилицу или снизилицу основног тона мисаоне
емотивне скале исказа.
Наш најпознатији етномузиколог птичије пјесме који је у нотној
свесци стихова биљежио мелодије "распјеваних гајева", Григор Витез је
у "птичијој пјеванки" забиљежио све што је чуо својим истанчаним
слухом и срцем жедним љепоте. Али, осим хармоније, фуге и
контрапункта, Бјелошевић је чуо и крештаве гласове птица гракталица
("у свануће хукће, пукће / и чувиће ноћне приче" или "ил' чим сунца
гране зракај / дан најави кречећ сврака").
Схватајући да је дјетињство у човјеку инспиративни моменат, не
само пјесничког обраћања, него и умјетничке креације уопште,
Бјелошевић је настојао да својим стиховима размакне границе свијета,
пусти на вољу машти, сновима и фантазијама, да земљу чудеса раних
доживљаја испуни несташлуцима, смијехом, игром, пуноћом живота
који не познаје ограничења. Игра и смијех се међусобно подстичу. Игра
је начин упознавања свијета и облик испољавања великих дјечијих
акционих и фантазијских потенцијала. Све ја игра. За Бјелошевићевог
јунака, простор, бића и ствари постоје да би тек игром потврдиле сврху
и смисао постојања. Дјечак је и морепловац и пустолов, и велики
капетан и револвераш с Дивљег Запада, свјетски путник и страшан
ловац на егзотичну дивљач. Стазама узбудљивих ловачких догодовштина, као некада прије, ловац Јоца који је своје трајно боравиште
нашао у живахној мелодији дјечије пјесме ("Шкљоца, шкљоца, шкљоца/
ја сам ловац Јоца"), пошао је и Бјелошевићев ловац Јова (гле, па они су
скоро имењаци). Али умјесто пуне ловачке торбе за Јову (из "Тачке"),
највећа срећа би била да ухвати "сову" (сан). Снови, пак, млади и вјечни
("Да л' остаре некад снови/ Ил' су увијек млади, нови"), помажу човјеку
да се ослободи стега, свега што га спутава и осиромашује, ускраћује
радост бескрајних видика и људског умјетничког остваривања. Дјеца и
умјетници најљепше снивају и сновима се приближавају вјечности
("Угаси свјетло и радуј се сну / вјечност се једино сновима мјери"). Сан
је слобода и игра без граница. Бјелошевић воли звучне играчке
начињене од ријечи што звецкају као сребрне паре или се котрљају као
кликери стакленици, воли котурање "округлих" гласова ("коло коло
колаколо/ колаколо колоколо/ око кола кола лола/ лола кола око кола"),
насумично повезивање слогова који творе бесконачне ланце што
слободно ландарају у експресивном простору стиха или да их, као
малишани непознате предмете, раставе на саставне дијелове, а онда
"саставља" по ћудљивом рецепту случајности:
Тишина кад говори
нико не смије ни да
ЗУЦ-НЕ
106