Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Seite 81
Управо пјесници, као људи дубоког доживљаја стварности која их окружује, својим ангажманом и самом својом егзистенцијом настоје (а понекад и успијевају) да дотакну то суштинско на најнепосреднији начин.
Хајдегер је сматрао да се све истински показује тек у умјетничком
дјелу. Боја никада није толико боја као у колористици неког сликара,
камен никада није толико камен као када у неком грчком стубу носи
архитрав, ријеч никада није толико ријеч као у језичком умјетничком
дјелу. По њему, сваку велику умјетност карактерише изворна истина
бића. Као производеће раскривање умјетност припада πωιησιζ-у
(стварање). У том смислу свака права умјетност јесте пјесништво, јер
пјесништво (као πωιησιζ) прожима сваку умјетност која производи
бивствујуће из скривености у сјај истине његовог бића. Тако, код
Хајдегера, пјесништво има шире значење од уобичајеног - оно обухвата
све облике поетичког произвођења које из-води нешто скривено у
нескривено. Пјевање је постојање.
Али како то пјевање постоји? Само помоћу ријечи. Језик у пјесми
враћа се ка нечему што му је у основи, магичном јединству мишљења и
дешавања које нам пуно слутњи одзвања из сутона правремена.2 Чување
успомена одвајкада је дужност пјесника, а та дужност добија смисао
буђења и призивања одсутног. Ријеч која је казана у свакодневном
говору и дјелује чисто комуникативно, није ништа у себи самој. Поетска
ријеч има већу снагу, јер се успјешно отима монотонији која је одавно
овладала ријечима свакодневног говора Поезија је именовање бића
ријечима; она је умјетност ријечи и њена суштина проистиче из
суштине језика. Пјесма није просто μιμησιζ; већ откривање начина
бивствовања бивствујућег. У том смислу Хајдегер признаје поезији
велику спознајну вриједност, сматрајући да поезија захвата биће у
његовим земаљским облицима и да тако доводи до ријечи његову
отвореност и његову истину.
Хајдегер пјевање схвата као облик мисаоног говора који је сличан
самој филозофији. Поетска ријеч постаје снажно упориште за филозофско мишљење која трага за скривеном истином бића. Мишљење се
не исцрпљује више у оном логичком, штавише разум (обучаван у
логици) престаје бити једини инструмен за досезање истине. Но и
поезија више није испразна чежња за скривеним, нестајање у
нестварном или пак бјекство у идилу... Она, за Хајдегера, представља
установљавање битка. Пјевати значи припадати области самог
бивствујућег. Та област, као сушт