Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 82
Ако је живот све сама мука, срне ли човек
Погледати навише и рећи: такав
И ја желим бити? Срне. Док му на срцу
Још има усрдности, чистоте, човек себе
Срећно мери с божанством. Је ли бог непознат?
Да лије он очит попут неба? Пре ћу поверовати
У ово друго. То је мера човека.
Пун заслуга, ипак, песнички станује
Човек на овој земљи. Али сенка ноћи
Осуте звездама, ако тако могу рећи, није чистија
Од човека што се зове сликом божанства
Постоји ли на земљи каква мера? Не
Постоји.33
Човјеково стварање треба да буде поезија и да се изводи на поетски
начин, каже Хајдегер. Али на који начин човјек - то значи сваки човјек у
свако вријеме - треба пјеснички да станује? Пјесничко се не исцрпљује у
нестварној игри поетске имагинације. Пјеснички карактер становања,
такође, никако не значи да се пјесничко појављује у сваком становању.
Само у подручју пуке муке човјек се труди да стекне заслуге и тиме
сопственом становању прибавља пјеснички карактер. Али у исти мах
човјеку је допуштено да у том подручју, из и кроз њега, свој поглед
дигне према небу. Гледање навише иде пут неба, а ипак остаје доље на
земљи, премјеравајући оно између неба и земље. То између одмјерено је
за човјеково становање. Човјек као човјек увијек је себе премјеравао
спрам нечег небеског и са нечим небеским. Само уколико своје
становање мјери на такав начин, човјек може суштински бивствовати.
Управо је мјерење оно пјесничко у становању. Поетско стварање јесте
особита врста мјерења којом се изводи мјерење човјека, при чему је
мјера божанство с којим се човјек мјери. Но шта служи као мјера за
човјеково мјерење? Она се састоји у начину на који се Бог, који остаје
непознат, открива као такав посредством неба. Божје појављивање
помоћу неба састоји се у разоткривању које нам допушта да видимо оно
што скрива себе, али притом не допуштајући да се отргне из његове
скривености. Тако се непознати Бог посредством откривења неба
појављује као незнанац. Ово појављивање јесте мјера којом човјек мјери
себе. Нека чудна мјера, каже Хајдегер, за обично поимање смртника,
непогодна за тричаво свезнање свакодневног мнења које тежи да се
наметне као мјерило за свако мишљење и размишљање. Угледати ту
мјеру, измјерити је као мјера и узети је као мјеру, то за пјесника значи стварати поезију. Узимање мјере за човјеково становање јесте поетско
стварање. Пјесник пјева о цјелокупном сјају призора неба и о сваком
3
Мартин Хајдегер, Предавања и расправе, ''Плато'', Београд, 199, стр. 155.
77