Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 80
Тамара Бијелић
''...ПЈЕСНИЧКИ СТАНУЈЕ ЧОВЈЕК...''
Мартин Хајдегер
Природа нас окружује и обухвата - неспособни смо да из ње
иступимо, а у исто вријеме скоро па и немоћни да дубље у њу крочимо.
И поред тога, ми смо таква бића да не можемо с обје ноге чврсто да
стојимо на земљи. Природни живот, који није ништа друго до трчање од
ствари до ствари, није нам довољан. Наслућујемо неки дубљи смисао,
неку суштину која као да нам стално измиче, али уједно и позива да
буде откривена. Управо ту се јавља проблем нашег односа према
свијету, гдје стојимо у јазу између симболичке стварности и стварности
по себи. Шта значи уопште чињеница да ми већ јесмо у свијету? Увијек
имамо неки однос према свијету, али га не тематизујемо; живот нам је
присутан, али не и тематизован. Најчешће се живот узима као задатак,
као ствар дужности, као пројект... Ми немамо неког спокојног
задржавања, за себе знамо успут, стално бивамо прогоњени из сваког
садашњег тренутка, повучени напријед силом навика и властитог плана
будућности1. Но, утемељујући се у навикама, као техникама живота,
човјек убија сам живот, а да би се то избјегло потребно је укинути
њихову саморазумљивост. Разумијевање, као стицање одређене
присности са суштинским, укида ту лакоћу саморазумљивости чиме
разумијевајући однос човјека према животу постаје уједно и његов
однос према цјелокупној повијести.
Егзистенцијална непосредност човјека креће се у лавиринту бића и
привида. У свијету се непрестано мијешају биће и привид, разликују
суштина и појава, у њему ствари имају површину и дубину, у њему се
скрива и открива природа, у њему се дешава изроњавање и уроњавање
свега што бива. Несталност свега што бива јесте оно што даје право на
више истина, више различитих мишљења. Но тај привид као несталност
онога што бива, у ствари јесте пут у биће (свако појединачно биће има
изглед суштине). Ако нам стоји мноштво несталних ствари у бићу онда
мора постојати нешто суштинско иза што им не да да отичу, што их
држи у бићу. Суштина има своју стварност која није у поретку
објективне стварности, па тако у мишљењу о битку, суштини, истини
пребива највећа могућност лутања. Јесмо ли у стању пребивати у тој
лутајућој сфери мишљења? Јесмо ли у стању имати посла са суштином?
1
Еуген Финк: Епилози поезији, БИГЗ, Београд,1979, стр. 20.
75