Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 58

пући усне на пољубац. Касније налазим такве сличне мисли у роману
оног књижевника. Боже да ли сам то ја писао о себи?
Гласило/писало је овако:
''Пришла му је брзо, нервозно, лудачки, чим је ушао. Као што се
приступа спаситељу кога већ дуго, дуго нема. Који ти доноси себе кога
већ дуго дуго немаш. Пришла је стога одмах... Видјети његове очи... то
ми сад може помоћи... морам видјети његове очи. И тада... није више
могла... погледала је два пута лијево и десно. Он ју је видио као цвијет
који се зањихао из дубине те просторије према њему... два погледа...
знала је да је готово... хтјела је истјерати сав тај простор између...
избацити све што је било испред њих. То се може само очима. Он
излази. Е сад да би се остало нормално треба учинити неку баналну
ствар. Јести...''
Много касније падао је снијег. Дуго је стајао. Док све није
обијелило. Онда је направио један корак. Оцртао је двије стопе.
Погледавши на бијелу површину између корака поново је осјетио ону
мучнину. Качио је свој живот о једно такво између. Оно између њених
погледа. Наравно, између је све било бијело. Заправо, није било ничег
између. Најљепше и најстрашније стијешњено неимање куд да се оде.
Дође. Буде или нестане. Него само ту у/између њених погледа.
Признао је себи касније да се човјек мора мало заваравати у таквим
стварима. Некако је љепше. Зачин живота. Лаж. Лијепа лаж.
Феничанска лаж. Али прво треба повјеровати. Јесте, видио је тај цвијет.
Можда је то било овако са механицистичке тачке посматрања ствари...
Уочен у трећем квадранту просторије, предмет у људском обличју
визуалитета женског рода пропорција приличних златном пресјеку,
кретао се равномјерном брзином од један метар у секунду према мени...
при томе артикулишући поље своје заинтересованости у сљедећа
питања... док су се у њеним синапсама успостављале нове
биоелектричне везе... а у ендокриним жлијездама су почињали
биохемијски процеси лучења ензима... Свјетлосне ћелије мог ока су
регистровале... итд.
*
Наравно... моја стомачна чакра одбијајући да се бори с храном кува,
ускувава, врије и пјени... газдина дјеца су дневни пијетлови чупаве
главе, али ова чакра се устаје уз пијетлове навјеститеље Сократове
смрти. Она устаје дивље ме обрћући у кревету. Она прескаче плотове,
она гази семафоре. Она отима Бубкину јубиларну хипермотку из једног
прашњавог кутка Ермитажа и прескаче, пије ракију у друмским
кафанама, она се туче с барабама... моја стомачна чакра незадрживо
55