Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Página 59

јури према госпожи Евдокији... мом стомаку расту ноге, расту скије,
расту руке којима је грабим.
Наравно. Евдокија. Њена коса чак из далеке Антиохије ношена
зефиром заплиће моје ноге, излази из ладица у којима чувам хљеб,
кутију од чаја и ноктарицу. Њена коса се појављује под мојим
кишобраном, у мојим чарапама и кеси са смећем. Виђам је на глави
пијетлова умјесто њихове рујне кријесте. Падам на њеном носу. Ништа
се не види, саплићем се о њезине очи, сплиће ме њезина коса која кад се
окренем према звуку лупања властитог срца постаје постеља.
Излишно је рећи да је у свему некакво понављање... започео сам
своје излагање Ничеа. Заборавио сам ставити каиш. На срећу хлаче нису
биле толико широке да би потпуно спале... Непрестано сам их подизао
руком вукући нагоре за џепове. ...Вјечно враћање истог, наравно.
Хајдегер има за то један диван и једноставан примјер - мотор. Натчовјек
нигда не би носио каиш или обруч. Њему нема шта спасти и све је већ
спало. Каиш вриједности већ је откачен са своје крајње рупе. Платонов
хелиос се зауставио и гледа расипајући се у безброј вјечних
свеобухватајућих тренутака. Проблем је ту с терминологијом, јер већ
мора бити ријечи о некаквом захвату, појму, обручу и каишу. Али
натчовјек је већ легао сам себи у подмет. Сусрео се са Ништа и примио
у себе вјечност. Примио у себе свијет. Он се не боји. Потребно је
лежање у кревету у једном мраку и тишини за ту мисао. Оно лежање
када те мајка гледа погледом - Шта ти је? Да ниси можда гладан? Узми,
сине, пите.
Али те чека нешто... Оно велико и свако мало ДА свему... себи
понајприје. Себи. Себи као остављеном љубавнику који изнова љуби.
Другом. Оном другом који те буди, плаши, мрви... чини могућим.
Остављени љубавник кад ерос другога замиче негдје, одлази негдје од
њега, достиже неко ништа. Ништа које му каже - о, све је пуно ероса.
Ништа које га лијеже у постељу. Ништа које чини другог и себе
бљештавим. То ништа је предеросна припрема за још. Пролегомена за
свако будуће јутро. Ништеће ништа остављеног љубавника већ
сљедећег тренутка бива уништено еросним да. Не постоји не, постоји
само замицање. Пауза. Припрема.
Млађен поздравља Лу Саломе...
''Умјетност своје постојање захваљује једној могућности да се стане.
Да се легне. Лежање... Оно зауставља ток и прича. Причање је
исказивање тока којег смо разумјели. Све стаје. Као кад је умро Тито.
Као кад је Орфеј засвирао у царству бескрвних сјенки. Живот Сизиф
сједа и слуша. У тој станки можемо се вратити и причати бескрајни
дијалог душе са самом собом. Грци су причали лежећи. Отуд и логос.''
56