Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 39

смије. Заразним смијехом дјевојчице. Мада се никада није трудила да
буде дјевојчица. Била је жена, у пуном смислу те ријечи.
Проучавао је црте њеног лица, тражећи на њима животопис, као да
се налази пред камењем Мачу Пикчуа, које говори све тајне својих
негдашњих становника. Није било једноставно. Камење је било нијемо,
послагано тако да би тек врстан зналац успијевао да повеже пјев тишине
која га је окруживала. Усјек у камену говорио је о години, начину,
умјешности, намјени... И тако редом. Упињао се да похвата што више
трагова који ће му испричати причу. Као и са старом цивилизацијом, и
са њом је ишло тешко. Докази, бременити драгоцјеностима бивања,
клизили су лагано, не дозволивши да их он пореда и повеже. Онда би
почињао поново.
Када му се учинило да је спознао тајну, након дугих дана и ноћи,
она је нестала. Тек тако и без ријечи. Тражио ју је под њеним именом,
земљи поријекла, мјесту гдје је становала, али трагови би се обично на
крају расплинули не одводећи га нигдје, до у осаму неког мјеста попут
овог, на обали, гдје је могао да подбочен сатима гледа у воду. Само ту је
хватао смисао проживљеном, које га је увијек изнова нагонило да
интензивно размишља и осјећа. Све остало је био тек пуки привид, који
се као бескорисни траг вукао за њим.
''Знамо, долазила је код нас. Није вас слагала. Мајка јој је Перуанка.
Не знамо гдје је сад. Не можемо неког да приволимо да долази на силу.
Поготово не неког са жељом да се врати кући. Уобичајена процедура...
Да, поремећај. Није способна водити рачуна сама о себи. Некада
наравно изгледа да јесте, али што јој је боље засигурно је знак да ће јој
послије бити још горе. Та жена не умије да се влада у некој равни. Она
вам је или дубоко испод површине или пак негдје у висинама које је
тешко и замислити. Лијечио сам је годинама и на крају не знам ништа о
њој. Не, не лијекови, само разговор. Она се чини као особа која не би
требало да има проблема, али то вам се никад не зна. Проблеми су
веома релативни...''
Након разговора с љекаром морао је да га види. Нешто у његовој
интонацији понукало га је да га потражи. Одмах је схватио. Љекар је
био заљубљен у њу. Релативно млад, ближе тридесетим него
четрдесетим, одао се већ при првом помињању њеног имена.
М. С., стајало је на здравственом картону, којим је љекар махао. Није
му дозволио да изблиз