Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 38

Радмила Карлаш
БОЈЕ
Све је изгледало надохват руке. Укључујући и тај трен, када је
спазио паперје од облака, како се пресијава на самом рубу воде. Плаве и
заталасане, а са стране искричаве, која се пјенила у судару валова с
обалом. Каменитом и стрмом. Није помагало што је скретао поглед.
Извјесност је стајала у његовом мозгу, живо и упечатљиво и није било
тако моћног приказа у њему самом, да ту слику помјери негдје према
претинцима сјећања. Бар не у том моменту. Остало је само да сједне и
да тако, подбочен о лијеву руку, која је била упрта у савијена кољена,
лагано проживљава поново.
Нико то свакако неће знати, та нико не може ни да примијети шта се
дешава у подбоченој прилици, нагнутој према напријед, ка пјени. Чак
ни он сам није подразумијевао да најбоље схвата увијек изнова и изнова
тај интензитет прошлости.
А почело је баш овако. Рука налакћена на сто бистроа који гледа на
прометну улицу. И киша која толико пада да се чинило да више никада
неће бити ниједне једине сунчане зраке на мокром плочнику испред.
Тад ју је угледао. Трчала је повинута у струку, прелазећи убрзано руком
преко већ мокре косе. Не зна зашто је обратио пажњу на ту прилику,
било их је на десетине сличних које су се склањале од јак