Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 40

морао да погледа у љекара како би схватио да он то и сам зна. На крају
крајева, колико оваквих случајева може да сретне у пракси. Један или
ниједан.
''У њој су се исфорсиране опсесије спотицале једна о другу, она им
је, након што би им дала почетно убрзање, дозвољавала да слиједе
путању готово мимо њене воље. Од таквих стања је учила, објашњавала
је. Није је било брига што је неизрециво тешко било стропоштати се на
дно, котрљати се тим мраком одбијајући се о бездане најстрашнијих
утвара. Апсолутно је није било брига, изазивала је страх. Говорила је да
је све боље од празнине и да је тај страх дио, дио свега, да га је болесно
потискивати...''
Јесмо ли је ми убили, помислио је човјек насупрот гласа који га је
иритирао монотонијом.
Сјетио се када је први пут примијетио. Почело је као пригушивање
боја. Најприје жута није више тако бљештала. Сметало му је. Тражио је
од ње више наклоности. Била је збуњена. Некада, али врло ријетко,
њена боја слила би се у једну. Плаву. Тада је владао неки чудан мир, као
уочи великог праска, мислио је. Све је могло значити уништење, али и
почетак.
Плава боја била је као космичка материца, љуљала се у њој
заштићено, изолована од других, увучена дубоко унутар себе.
Зашто ју је морао реметити, повлачити за рукав и дозивати.
Неочекиваном хитрином се мијењала, модрина би устукнула и она се
бојила јарким бојама. Личила би на дугу и он би тада био сретан. С
друге стране, њена модрина није му ништа значила. Зато ју је упорно
зазивао. Знао је да му она то допушта, иначе је могла још дубље да се
завуче у модрину.
Или се то сад тек само тјеши што ју је реметио, док још није била
спремна.
Није изгледало да они, око ње, узимају с наканом. Једноставно су
упијали, као хладно тијело које се жели згријати на сунцу, препуштајући укочене удове голотињи пусте плаже, обасјане зракама. Она
једнако није осјећала ништа необично у свему. Када би улазила у
трамвај и људи је посматрали нетремице. Или тај јадни психијатар који
се упорно трудио да разумије, заправо, ведрећи лице тек када би она
улазила унутра.
Изузев.
''Зашто не потражиш боје у себи'', питала га је с топлином у својим
сивим очима.
Изнурен данима када му је свијет био попут шаховског поља, у двије
боје, љутито ју је погледао. Без ње, боје су лапиле.
Повикао је. Очи су јој зацаклиле.
37