Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 27

ОНА

ОН:

ОНА:
ОН:
ОНА
ОН:
ОНА:
ОН:
ОНА:

вјетар, особито то. (смије се у себи): Некад сам пишао уз вјетар.
Сјећаш се?
(њежно): Не, то је као да плетеш мрежу за хватање успомена,
мрежу с великим рупама. Вјетар је појео твоје године. И сада
смо начисто, ничег нема ни сприједа ни позади. Слободни смо.
Први пут смо потпуно слободни; и посљедњи, јер послије нас
ионако нема, а прије као да нас није ни било. Ох, како је то
дивно, бити слободан (посљедње ријечи изговара пјевушећи и
плешући по лишћу) као на гро-б-љу, н-а гро-б-љу, као на, на...
нанана, тралала (одједном тужно) па не знам, као сада, овдје,
пошто смо умрли за оне тамо, а за ове овдје смо без значења.
Или бар за већину. А ако и није тако, ми се тако осјећамо.
Захваљујући теби осјећам се као да ходам по облацима...Једино
што се никако не могу ослободити оних лица...и звука снајпера.
Они су пошли да купе храну...Плочник је био црвен...Видио сам
пса погођеног док је прелазио улицу: тијела су им се расула у
мале, мокре дијелове свуда унаоколо...
Неке ријечи умиру у нама као звијезде.
Све ће бити много горе кад се пробудимо.
(увјерљиво): Зато се нећемо никада пробудити.
Како ћемо знати да је покус успио?
Једноставно, нећеш имати потребу да знаш.
Ако човјек није једно, онда мора бити нешто друго. (уплашено)
А како ће нас препознати ако нас нађу.
Измислит ћу за тебе сан и ставити у њега све што ти се свиђа.

(Акустика се мијења. Атмосфера стана. Глазба с радија. Успављујућа мелодија, могла би бити скандинавска или славенска. Мелодију
тихо прати женски глас који за себе пјевуши. Изненада, врло јасно чује
се звук телефона.)
ОН

(одлаже новине, нестрпљиво): Хоћеш се јавити већ једном или
ћу ја? (тишина, опет телефон) Не знам што увијек пустиш тај
проклети телефон да звони. Увијек си уживала кад те други
чекају.
ОНА (виче): О чему ти то?
(Телефон и даље звони, глазба утихне, чу