Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 26

ОН: Значи то што у п р а в о пишеш је о нама!?
ОНА: Може се и тако схватити. Али, морам те разочарати, није, ни
случајно. И ти и ја, па ето, сада поново имамо дом, домовину,
какву-такву сигурност, па можда чак и идентитет, ако знаш што
то значи. Ја, на примјер, не знам, јер ја сам без идентитета,
ч о в ј е к б е з с в о ј с т а в а . Зар ти то не звучи познато. Нетко је
то већ написао. Но, ја нисам од оних који икому ишта намећу.
Изволи, изабери, закључи сам. Капираш!? А сада ме, молим те,
остави мало на миру. За писање је потребна концентрација.
Глазба
ГЛАС: Средовјечна списатељица која се посљедњих година све више
занима за феминизам и тајна знања, вјеровања и почетке
религија, окрете се новинару: ''Пазите, ово су само скице за
велико дјело које управо пишем и у којем су слике толико густе
и непрозирне да илузија тоталног живота престаје бити
илузијом...'' Понесена, она је канила наставити о своме дјелу у
којем ће се ''наћи роман и антироман, драма и антидрама, поезија
и проза, модернизам и постмодернизам без романтичарских
бунцања о души и љубави и домовини, али је новинар постајао
нестрпљив будући да је желио што прије доћи до свога циља, а
то је да од ћакнуте списатељице која се, ето, стварно прославила
тек у иноземству, извуче што више података. Он је човјек
спретан у свакоме погледу па је лахко искористио трен списатељичине небудности и од ње измамио неколико још врућих
страница њезина најновијег рукописа, заправо некакве аудиодрамице под насловом, што би се рекло, беременитим значењем
- ДВОЈЕ.
(Глазба отвара пред нама нестварни простор у којем се догађа ова
сцена. Њих двоје иду као преко сухог лишћа што дочарава јесен у парку.
Гласови им се мијешају, али се, заправо, не сусрећу у разумијевању.)
ОН:

Питао сам се зашто, с којим правом. Још не знам одговор. Сада
постављам нека друга питања. Психологија заточеника разликује
се од психологије избјеглице. Мијења се аспект. Онај први пита:
''Када ћу ван?'', а други: ''Када ћу опет унутра''.
ОНА: Ријечи треба заборављати тако што ћеш их игнорирати или
понављати до бесвијести.
ОН
(тихо): Ух, чекај, чини ми се да бих те могао замрзити.
ОНА: То је стога што је твоје памћење штетно. Ја ћу те научити
обрнутом памћењу, оно се неуспоредиво лакше подноси.
ОН
(озбиљно): Слушај како опет пуше. Ова је земља сва од вјетра,
као што је Русија сва од неба. Као да пишем по вјетру, говорим у
23