Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 157
убрзања постојања - све то упућује на изворе семиотичког, односно
предјезичког, које спонтано израња да би притекло у помоћ
разумијевању и дефинисању искустава која се тешко могу изразити
уобичајено устројеним језиком. Семиотичко код Комљена је понекад
спутано писаним и неписаним нормама, а понекад га пјесник распушта
у ширине и на тај начин отвара ране и бране давно потиснутих садржаја.
Оно што се одмах уочава код овакве поезије јесте настојање да се
помире плуралитети мишљења и дјеловања. Пјеснички субјекат
вишеструког идентитета посједује многобројна тијела, он нам указује на
нешто што назива ''моји трбуси, моје главе'', и та своја тијела разлаже на
честице, као и сву осталу материју која га окружује. Уз ово се
надовезује и витменовско поистовјећивање макрокосмоса и микрокосмоса, као и његов ''електрицитет гласа'', елиотовско преиспитивање
неплодности, као у стиху који доноси ''дрво, бијело, без лишћа и
плодова'', те бескрајне могућности, али