Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 156

Татјана Бијелић НЕСПУТАН РИЗИК ИСКРЕНОСТИ (Дане Комљен: Убица зечева, ''Арт-принт'' Бањалука, 2008) Први сусрет с књигом Данета Комљена може да узнемири просјечног традиционалног читаоца, било да се ради о форми или о садржају његове поезије. Међутим, ова збирка непосредних пјесама аутентичног израза не може да се посматра фрагментарно и ситничаво; за разумијевање поруке коју она доноси потребно је да се осврнемо на заједнички означивач свих оних садржаја које Комљен покушава да назове правим именом. Тај заједнички именитељ или подлога која омогућује сагледавање ширег контекста његове поезије је свакако лични идентитет, његова генеза и дефинисање у склопу замршених сопствених и туђих искустава. Идентитет пјесничког субјекта, који је на моменте вишеструк или дислоциран, почива на пјесниковој перцепцији властитог тијела и нутрине, као и на сагледавању његове еволуције с одређене временске дистанце. Овај идентитет у исто вријеме вјерује у своје постојање, ставља га под знак питања, или га потпуно негира. Пјесник кроз цијелу књигу, посебно у дужим пјесмама, посједује неколико идентитета, од којих су сви друштвено маргинални и који прогањају и муче пјесникову свијест. Већ с почетка сазнајемо да се пјеснички субјекат углавном идентификује с парадигмом ''ситног човјека'' који је ''направљен од паучине, чачкалица и вјетрова'', односно с бићем које је крхко и непостојано и чију суштину покушава да пронађе управо кроз згуснут и разигран пјеснички израз. Из тога се види да је сам начин трагања за аутентичним идентитетом веома важан код ишчитавања поезије Данета Комљена. Начин на који пјесник провоцира свој идентитет, али и читаоца, најбоље се види у захтјевној поеми Имена и сати, гдје се пјесничка форма понаша према већини одлика форме постмодернистичке поезије. Дане Комљен у своју поему уводи паралелне и испреплетене радње, какофонију и растрзаност осјећања, разноврсне дигресије, хаотичан, али сажет ток мисли, те испрекидану синтаксу и подвојеност израза. Синхронизација текста и подтекста, слаба артикулација и муцање маргиналних гласова, растресене мисли и размјена ритмова панике и резигнације, гдје се динамично смјењују паузе, односно празнине и 147