Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 15

- Боли ме глава. Вуче ми капке надоле, никако да се разбудим.
- Попићу и ја кафу с тобом, па идем да видим шта ради онај
јадничко, тамо доле.
- Ко? - једва сам разабирала о чему говори.
Жмиркала сам, јер ме је главобоља ометала и у гледању. Очи сам
држала полузатворене; као дете које је, спавајући тако отворених
капака, лак плен за зле духове.
- Па Махатма - одговорио је.
- Значи, почео је.
- Почео је још у петак. Ово му је већ четврти дан. Били су новинари,
изашла му је слика у Блицу, Вечерњим новостима, Данасу... давао
је интервју и за неке радио-емисије.
- Да ли идеш у званичну посету, као председник Синдиката, или у
незваничну, пријатељску? - упитала сам у шали.
- И једно и друго - рекао је, мада смо обоје знали да ни он ни ја,
према Махатми, не можемо имати никакав другачији до лични
однос.
- Онда идемо заједно. Скуваћу за њега један чај од шипка.
Никада раније нисам силазила у подрум. Осећала сам се као
предводник истраживачке експедиције. Знала сам, исто тако, да се
многи неће усудити да сиђу. Колега филозоф ходао је за мном нечујно и
лако, као змија.
Баш када смо стигли до радионице, пред нама се отворише суседна
врата. Иза њих се појавише Махатмина ћерка и колегиница у црнини,
која је недавно сахранила оца. Пре него што смо могли било шта да
смислимо, колегиница је упитала:
- Куда сте то кренули вас двоје?
- Код Махатме - одговорили смо снуждено, као да смо ухваћени на
тајном задатку.
Не размишљајући много, она нам се придружила, а Махатмина ћерка
је отишла у библиотеку, напоменувши ми да ће ме тамо сачекати. Није
желела да види оца.
Махатмино тело почивало је у хоризонтали. Шаке су му биле
скрштене на грудима, а из њих је провиривала незапаљена цигарета. Кад
нас је угледао на вратима, као да се пре