Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 14

Биљана Миловановић
ГЛАВОБОЉА
Од раног јутра осећала сам несносну главобољу. Устајала сам три
пута, одлазила до дневне собе да погледам колико је сати (сат у мојој
соби не ради), и поново се враћала у кревет. Као да сам у потиљку
носила тег који ми цело тело вуче надоле. Тешко ми је било чак и да
превалим пут од једне собе до друге; да направим само још неколико
корака до терасе. Можда би свеж ваздух донео олакшање. Али, сваки
пут после пиљења у будилник, само бих се немоћно сручила у постељу,
као да ме је неко лупио по потиљку; као што су заробљенике
усмрћивали маљем, нишанећи јаму, која би их пригрлила дарујући
коначни спо кој.
Омамљена боловима, остала сам у постељи скоро до подне. Иако се
ти интервали између буђења нису могли назвати спавањем, ипак су ми
доносили олакшање. Једноставно, нисам могла да овладам својим
телом, да себе присилим да останем усправно.
После првог буђења, свукла сам горњи део пиџаме, јер сам била
обливена знојем. После другог, збацила сам са себе и прекривач, за који
сам до тада мислила да ми је неопходан, јер ће ме глава можда мање
болети ако је утопљена. После трећег, присилила сам себе да устанем,
попијем таблету и почнем да се спремам за школу.
Напољу је било и сувише топло за ово доба године. На временској
прогнози најављивали су двадесет два степена. Заклела бих се да је било
бар тридесет. Пре само недељу дана, кошава је брисала попут торнада.
Суво лишће затрпало је двориште. Ход по њему чинио ми се краљевски;
као да сам ходала по дебелом тепиху изатканом од златне вуне. Али,
моје стање полубудности учинило је да ми се и тај прелепи доживљај
учини као казна. Убрзо се мој корак претворио у корак зомбија, а
мекани тепих у замку - нисам могла препознати пут којим треба да
идем. Нисам видела где се завршава тротоар, а почиње коловоз.
Одмах по доласку у школу, отишла сам у чајну кухињу да приставим
кафу. То чиним свакога дана, по препоруци лекара, који тврди да се
низак крвни притисак може повисити уношењем велике количине
течности, нарочито кафе. У кухињи је седео колега филозоф и
медитирао. Гледао је у високе прозоре, кроз које се могло видети само
оголело грање и небо, бело као чист лист хартије.
- Теби није добро - изговорио је када сам ушла, више као
констатацију него као питање.
11