Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 16

- Није вам хладно овде? - упитала сам, тек да прекинем тишину.
- Дува ветар, дува, мора да дува... - говорио је једва чујно.
Махинално, све троје смо погледали према високим прозорима, иако
је било јасно да не говори о временској прогнози. Кроз њих се није
видело ништа, осим дебелог слоја прљавштине с обе стране. Гвоздене
зарђале решетке доследно су раздвајале подрум од спољњег света.
- Да нема ветра, пауци би небо премрежили! - насмејао се затим.
- Али ваш ветар је узалудан - изговорио је колега филозоф.
- Нећу да дозволим да буде узалудан. Попустио сам много пута, али
овог пута нећу.
- Попустили сте када није требало, а нећете сада, када је све узалуд!
Није вам Стамбена комисија погрешно обрачунала поене. Уредба
је таква!
- Па не може уредба бити меродавнија од нечега што је очигледно.
Ја живим у нељудским условима; био си, видео си… И сада треба
да прихватим да је стан добио неко други!
Знали смо да неће одустати. Наша посета била је више плод бриге
него план да се било шта промени. Нисмо се трудили да га више
одговарамо, јер смо знали да је ово затварање у подрум много више од
жеље да се реши стамбени проблем.
- Ја морам да кренем. Морам да идем у вртић по децу… изговорила је колегиница у црнини.
Нико није одреаговао на њене речи.
- Јеси ли видела ово у новинама? - упитао ме је Махатма.
- Нисам.
Дрхтавом руком пружио ми је дневне новине, савијене на страни на
којој се, у горњем десном углу, налазио текст с насловом: Професор
штрајкује глађу због четврт века нерешеног стамбеног питања.
Прочитала сам текст и пружила новине колеги филозофу.
Колегиница у црнини стајала је изнад нас двоје одбијајући да седне и
читала текст с ногу.
- Ни мени нису дали стан. Ломим штикле сваки дан по
неасфалтираном путу… - изјавила је после неколико секунди, не
прочитавши новински чланак ни до пола.
Осетила сам њен коментар као сопствену срамоту. Али, Махатма јој
то није узео за зло. Била је његов ђак, па је, навикнут на ђачко незнање,
једнако као и на глупост, једноставно оћутао.
- Ево, ја читам Кад је Ниче плакао. Јеси ли читала? - упитао је, као
да започиње свакодневни разговор у пушионици.
Одмахнула сам главом. Узела сам књигу и почела да прелиставам.
Поглед ми се задржао на пасусу у којем је писало да се, иначе ћутљиви
Ниче, свом доктору жалио на главобољу пуних двадесет минута. Ето
мога сапатника! Тај сусрет с Ничеом и његовом главобољом, баш сада,
13