Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 149
"сазвучје космичког", параболични дискурс свевремене човјекове ситуације у
свијету.
У обраћању Црњанском, Ђуро није ишао путем по којем су биле утиснуте
стопе претходних путника и походника. Њега није занимало већ виђено у атласу
и албуму поетских Црњанскијевих пејзажа, већ оно што се први пут откривало,
назирало пред трећим оком истраживача, а до чега су водили само трагови
слутње.
Ђуро се, дакле, прихватио да изучава не реченичке склопове, синтаксу
"раштрцаних глагола" и овремењених именица, не цјеловитост, па чак ни ситну
прашину ријечи, већ дах, ритам дисања, испуњену тишину неговора, већ
интерпункцију, графичко знаковље, невидљиво пресјециште мисаоних и
емотивних струја, мјеста појачане густине или разријеђености, интонациони
иктус текста. При својим текстуалним засјецима, Дамјановић се није користио
скалпелом него ласером. Занимао га је зарез, згуснута пауза, његова сасвим
особита енергија која утиче не само на ритам стиха, његов динамички рељеф,
него и емотивну боју, укупност сугестивног таласа који запљускује читаоца.
Густа вегетација зареза усађених међу ријечима и синтагмама стихова даје
посебан замах исказу, потискује или потенцира позната значења, запљускује
свјежином разлисталих метафора. Када се, међутим, ти зарези уклоне, слика се
мијења. На њеном лицу запажају се трагови умора слично улици којој су послије
славља поскидали новогодишњу декорацију боја и свјетлости и препустили је
сивилу свакидашњице. Ђуро осјећа ријеч у свим њеним димензијама. Гласови у
њој нису случајни. Они су урасли у њену битност, они су отјеловљење те
битности, дио њене чаролије и магије. И оно које глаткоћом и заобљеношћу
звука и ликвидном (текућом) интонацијом сугерира пуну проточност живота и
оно које својом дубином, попут уздаха и умора, удеса и уклетости, најављује
трагичну неминовност одласка, дио су Ђурине поетске опсесије. Попут путника
који ослања ухо на жељезничке шине да би по вибрацијама атома, нечујној
узнемирености материје дослутио долазак воза, тако и Ђуро, подстакнут
звучним подрхтавањима стиха који допиру из најинтимније дубине ауторовог
доживљаја, учинио би нов аналитички корак, запазио, управо посредством
чудесне интерпункције, процес осамостаљивања ријечи, и то не само снажних и
пунокрвних глагола, па затим именица и придјева него и "бледих речи" (везника
или партикула, нпр.), оних који у реченичкој "подјели рада" - "воду носе" и с
којих поглед брзо склизне хитајући у сусрет "правим значењима". Ђурина
анализа, ипак, није пјеснички дијалог, натпјевавање р