Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 148

In memoriam Ђуро Дамјановић
ЗОРИЦА ТУРЈАЧАНИН
ПОЕТСКА ЕНЕРГИЈА
Ђуро Дамјановић: "Поезија и језик поезије Милоша
Црњанског", Задужбина "Петар Кочић"
Бањалука – Београд, 2005)
Пјесник, приповједач и романсијер Ђуро Дамјановић, "дете неба", започео је,
како је сам говорио, у најранијем дјетињству ''да говори римованим, небеским
језиком". Тај језик до чијих се емфатичних сфера може да вине само истински
стваралац синоним је, како рече Хуго Фридрих, "његовог завичаја и његове
слободе." Без обзира куда кренуо и колико био удаљен од родне груде, пјесник је
у језику увијек свој на своме и то не само у просторима реченица и ријечи, њених
звучења и значења, одјеку "завичајне мелодије" у којој трепери душа и сусрећу се
небо и земља, гласности и тишине, свјетлости и затамњења, микрокосмос и
макрокосмос бића и егзистенције, него у акумулацијама умјетничке енергије која
се, речено је,"сабира готово искључиво у стилу".
Анализа (или рашчињавање магије језика) круцијално је питање, кључ
гонетања орфичке тајне поезије која је, као и ријечи од којих је створена, дјело
Божје, супстанца и модус врховног креативног принципа. За пут у неистражене
просторе пјесникова стила, који је одраз његове душе и умножак укупних
стваралачких потенцијала, није довољно само знање, теоријска припремљеност,
духовни тренинг, него и некакво необјашњиво сродство сензибилитета, духа,
душе и срца, сродство у сфери имагинативног, рационалног, искус