Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Seite 120

5. Срећа се, мала моја, не лови у засједама. Она те сретне, заволи и припитомљава се. До сретања кад ће доћи не зна се. Зато сам цијели свој живот у залог дао да бих своју љубав срео и сачувао. Још су у залогу сви моји снови и јаве, сва моја трагања и сва моја сазнања, сви кључеви моје маште за животне браве, за тајну вјечности која је од трена мања, за недокучиву мјеру љубавне игре: давања и узимања. Ја сам већ одавно прошао – љубав још увијек траје: чувам је у првом свитку између зоре и дана, купам је у заливу наде, гријем на сунцу радости, храним је пољупцима страсти, који те чекају у хладу платана, носим је мостом мјесечине у ноћ наше страсти. 6. Давно смо загрљени ушли у своју собу За собом закључали врата за уласке туђе И наивни оставили кључ у сребрнастој брави Да за нама никад нико и ништа не уђе Заварани привидном сигурношћу закључане собе Ти занесена травама мојих снажних груди Ја цвијетњаком бујним међу твојим бедрима Предуго смо се играли тако њежни и луди О како смо се преварили да смо само своји Ни примијетили нисмо своје рано умирање Пустили смо сунце да пред замраченим прозором стоји У илузији наше среће било нас је све мање Још трајемо раздвојени океанима самоће Једно за друго тихи невидљиви и далеки Побрали смо давно све слатко забрањено воће У нашој соби пали увели цвјетови небески 113