Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Seite 119

3.
Свако моје јутро упорно ми је говорило:
Погледај - раскошније сам од њеног лика.
Усели ме у своје замагљене погледе
којим је тражиш у празнини умирућих крајолика.
Опомињала ме је и ружа раскошна бојама,
мамећи ме сјајем бисерја од рōсā:
Зар није опојније моје чудесно мирисање
од њеног најврућег додира и заноса?
Зар није љепше моје јутарње појање
и од њене најљепше пјесме којом те шкропи,
питао ме је и славуј радосно распјевани
и наискап сво руменило зоре попи.
Раскошнији су наши ноћни фењери
од распламсаних свијећа очију њених,
шапућу ми, летећи испред мене љубавници свици,
пратећи ме у ноћним осамама сненим