Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 121

САЗРЕЛЕ ПЈЕСМЕ 1. Одавно носим у својим наоблаченим очима Набујалу непуштену тешку сузу свеца Пркосећи дугим несмјењивим ноћима У посрнулом свијету који несаосјећајно клеца На танком грубом ужету вучем сам за собом Камен свог немилосног полумртвог живота Али насмијан и срећан пред властитим гробом Пркосим несрећном свијету пуном људског скота И тако ходим својим путем испружених руку Дијелим богатство ситниша из топлог простора длана Свакој другој молећивој руци блажим људску муку И пркосим саможивом свијету из свог живог дана На било којој страни свијета да се нађем Сунчани топли исток је увијек испред мене Исток лијево и десно помаже ми да се снађем и пркосим хладном западу кад мраком на мене крене 2. Ово суморно Данас није моје вријеме Као ни оно Јуче ни Сутра моје неће бити Мени је суђено само неизвјесно Невријеме Моје болно трајање у Безвременост ће се улити Далеки Пут сам превалио беспутног живота Сад дјелиће своје сакупљам за Слику Свршетка Кривудава животна стаза у круг се смота Знам кад стигнем до Краја - стићу до Почетка Колико сам ситан Ја пред Његовим оком А мишљах да сам раван и свемоћном Богу На Земљи која је Трун у Свемиру широком Велик је једино живот испод Божијих ногу 114