Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 6 и 7 | Page 113

Тебе тако лијепе Коју сви обожавају Којој се сви радују А презиру је Ово је Крај Је близу Осјећам га Мирише на дуње Какве више не расту У вртовима Крај Моста нема Ничега Сада Је крај И ја сам Сам(оћа) Је страшна Чак и у сну се бојимо Неузвраћене љубави Се плашимо Одбијању Се (ипак) радујемо Јер једном Морамо да се пробудимо. Четврта Љубави више Нема Више тебе Настала си Хемијском реакцијом Таштине Има свугдје Осим у Мени самоме Ту има највише (А онда) Мрзим Највише што могу Понижавам Људе који ме воле Уради тако И бићеш Обожаван Њихов Ћеш господар Бит' Ћеш они Како је лако Бити Лицемјер Покушавао сам постати И лако је Ишло Је до краја А онда сам Пожелио да све буде Као прије Вратити Се нисам Могао Сам али нисам Хтио Сам али ми нису Дали Су ми Лажем Лажем Лажем Вам У лице Вас гледам А лажем Вам Тако лако (Вас је преварити) Пета Промичу сјенке Кроз главу Прошлост ми Пролази 106