Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 137

неће срести. Ова пјесма открива једну нову димензију сасвим личне поезије Александре Чворовић, а то је константна свијест о присуству још некога ко заједно са њом гради њену поезију, а то је њен читалац. И на крају циклуса, на посљедњем мјесту у галерији ликова стоји он, срушени принц дјетињства, Отац. Његовим гријехом отвара се овај циклус, а његовим падом се затвара. Ово је још један мотив који пониче у традицији, у патријархалној култури, мотив великог оца, дивног принца дјетињства сваке дјевојчице чији је пад неминован. Тежина његовог пада губитак је цијелог једног свијета изграђеног на илузији о савршенству, снази, сигурности... Ипак, одрастање доноси сазнање и оно што као мала није умјела рећи, сада умије и премда затвара очи, она јасно види и осјећа. Са срушеним принцем дјетињства нестаје и посљедња илузија, посљедњи сан. Из разгледања људских лица враћа се себи, свом простору, свом бескрају који је притиснут мраком (Соба пуна мрака) изниклим из сукоба и борбе са оним што је вани, што је около. Свијет стварности осликан малим бројем крупних потеза у претходном циклусу сада добија свој одраз у пјесничком бићу. Сва она лица и дешавања рефлектују се у изразитом сензибилитету пјесникиње и њихова је прва посљедица Несаница. Тренутак ухваћен у потпуности слика јесте хармоније унутрашњег и вањског, у којем је једно одраз другога. Спољашњост ноћи испуњене звуковима, унутрашњост простора испуњеног мраком и бескрај празнине добро упакованих рана... Једна од најцјеловитијих, формално и емоционално најхомогенијих пјесама овог циклуса, Несаница, ствара цјелокупну атмосферу његову. У истом тону, потпуно уклопљена у атмосферу створену претходном пјесмом, Празнина је зазвечала празном фотељом, празном кућом, празном ноћи. Спас од празнине тражи од Безглавог јахача којег дозива. Она га познаје, она зна да га лажу (лажу те), а зна и извор његових моћи (царство твоје долази из мрака најцрњих рака). Она му вјерује и отуда њено знање и сигурност да неће доћи када једном оде (и да нећеш доћи када једном одеш). У четвртој пјесми трећег циклуса (4+3=7) Пјена и шум као на длану пред нама се појављује истина, чиста и јасна, потпуно схваћена сопствена истина пјесникиње која звучи као да ју је управо и сама открила. Вјетром и водом исцртана слика, пјеном и њеним шумом испуњена, са сигурношћу тврди да снага бола увијек вуче на дно, али и да негирањем себе доводимо у питање своје постојање. И како опстати? Постоји тајни начин крвљу M ]