Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 138
Ту је одговор, ту спас! Пјевати, писати, стварати!
Пјева даље пишући Страницу бола у којој све јесте само то - бол.
Свака ријеч, свака боја, слика и звук, све је бол, али бол који спаљује у
пожару сјећања и који по посљедњи пут постоји. Из те окрутне битке
коју вјечно води са собом, осјећамо, овога пута излази као побједник. И
након странице бола појављује се спас у лику јахача. Пјесма Он долази
помало необичним почетком у виду питања (Јесмо ли то заслужили)
тјера нас да кроз цјелокупни текст тражимо одговор, али и да сами себе
запитамо. Одговора нема, само сјетом испуњена констатација Предуго
смо чекали да се појави посљедњи јахач... И на самом крају овог циклуса
појављује се поново Страх, али овога пута то је и његов крај. Све те
утваре и страшна бића која гмиле испод кревета и испуњавају мрачну
собу нестаће, претворени у прах, и остаће само сјенке и шум лишћа.
Страх је мртав, побијеђен.
Четврти циклус искорак је у спој себе и другога, искорак у љубав
(Љубав мирише на смрт), искорак у борбу са собом да се изађе као
побједник, као онај ко без страха прихвата. Љубав с умјетником рађа
двоглаво чедо (Љубавници у љубичастој ноћи пуног мјесеца), они се
претачу једно у друго, претварају себе и оног другог у сву разноликост
облика и ствари, стварају чуда. Тигар, супротност преливању чудног у
неисказано, сав тјелесни, крван, жељан власти, немиран, а без моћи у
ријечима, нејак је и безличан, јер он само мисли да зна. Након ове двије
крајности у доживљају појављује се једна необично лијепа љубав
исказана у дијалогу оних који ју носе у себи и без задршке поклањају
једно другоме. Незнани, а присутни, осјећамо како се преплићу Драган
Никоновић Прошли и она која смијехом дозове зло. Заклетва којом
завршава пјесма топла је и блага као вјечност и остаје дуго да звучи у
нашој свијести (Вољећу те до посљедњег зрна пијеска међу прстима). И
након Љубави Драгана Никоновића поново реални свијет нарушава
љепоту емоције у ноћи Завођења која исијава бунтом, неприхватањем
токова стварности, неиспуњавањем очекивања и бијегом у самоћу. Али
жена која се пред огледалом свлачи грацилношћу газеле, као она која зна
како се то ради, није више оно уплашено биће притиснуто несаницом ни
утварама, већ жена помирена са собом, својом женственошћу и
животном суровошћу. Не прихвата правила игре вани и радије остаје
унутра, у својој соби, која поново зачиње свемир, али овога пута њен
лични, онај којим она влада, који она ствара. И у том сопственом
свемиру који је сама створила, опрашта се са још једном љубављу у
Огњу. Плавичасти дим и боја пепела, рука помирења - све то бива
поплављено морем емоција њених у тренутку када одриче могућност
господарења причом њему (Мислиш да владаш огњем и силом/ ти
брбљиво лајаво псето/ овом причом не владаш). Обраћајући се мјесецу
137