Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 136
симболи постојања људског у свијету (човјек, пјесникиња, ратник, жена,
странац и отац). У пјесми Гријех наших очева смиреним тоном
сажаљења пуног разумијевања пјесникиња гради слику савременог
човјека и његове судбине у савременом свијету у којем разлама грумен
љубави дијелећи је онима око себе, продаје част за уздах, креће се кроз
мочвару непрестано запитан над собом да ли је довољно поносан и
дивљи. Из ових стихова избија сва тежина терета менталитета и
карактерологије народа којем припада и сама пјесникиња, терета који
извире из митске историје и преноси се генерацијама. У таквом свијету,
носећи терет сопствене судбине и судбине народа, живи Пјесникиња
чији је језик бијел, испран од магле, пјесникиња која корачајући носи
бодеж за појасом и води псе на ланцу, и уз све то покушава
прекопирати сунце. Борба и снага које су потребне једној жени да
опстане у свијету притиснутом оним што је исконски мушко јесу
огромне, а жеља и настојање да напише тај свијет немјерљиве су. Наша
пјесникиња није одустала, није поклекнула под теретом мјеста и
времена, под теретом простора на којем постоји. Она је схватила да
свијет мораш прво написати, да он не постоји изван ријечи. И таква
жена, била она пјесникиња или не, слијепа у пећини чека да сване дан и
да се њен Ратник врати. Погледом на ратника освјешћује још једну
реалност времена и простора у којем сви трајемо, а то је рат. Ратник као
прождирач срца који мора рикати силно да плаши лешинаре који њуше
његов траг још једно је лице у низу које не измиче пјесникињином оку
пуном љубави и разумијевања и за њега, који петом гњечи главу
гуштера. Насупрот ратнику, а сасвим уз њега стоји Она, жена од косе,
шминке и крпа, дугих ногу у штиклама, али с бијелом мрљом умјесто
лица. Ова безлична жена својом празнином наше очи окреће ка себи и
присиљава нас да видимо море оних које свакодневно гледамо.
Реалност савремености, као и ратник, ова је жена призор једног сличног
пропадања свијета. А