Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 135

његовим фазама, у оним суштинским појавностима свијета, и
представити нам највеће истине сликама обојеним ријечима.
Ако погледамо само наслове циклуса, који могу функционисати и
као наслови пјесама (а да циклуси буду виђени као пјесме), учиниће нам
се да посматрамо лаки корак пјесникиње која, кренувши из себе, из
сопствене прошлости и садашњости (А једно дијете отвара врата)
креће на пут спознаје храбро и зналачки и сигурним кораком, несвјесна
какав је пут пред њом, али свјесна да њиме мора да се запути како би
спознала себе. У првој пјесми овог циклуса, Вртови сна, гризући
сопствену опну, она се бори да изађе из себе, да се ослободи и полети
изнад сребрне баре живота, што јој и успијева. Летење постаје пливање
(Пливач) и, премда болно свјесна да друга обала не постоји, она плива
као да посљедњи пут води борбу са собом. Овим неуморним пливањем
слави борбу и непрестано кретање које и јесте смисао људског
живљења. Кључаоница је централна пјесма овог првог циклуса,
тренутак потпуног зарањања у себе и израз потпуне патње кроз јауке,
мржњу, изгубљеност. Овом пјесмом одјекују звуци, али и боје, које су,
за разлику од звукова, присутне у свакој пјесми. Јаучући са очима
црвеним од плача пјесникиња се креће кроз свијет који одише терором
неправде, који пакује мржњу у црвене балоне и храни је обзирима, док
она изгубљено лута плачући по аутобусима. И када се једино ријека
издваја као излаз (и само још рије