Часопис за књижевност, културу и умјетност Путеви Број 4 и 5 | Page 125
незадовољством, те Дунавом и пецањем као јединим спасом. Како је
Вида Огњеновић записала, бавећи се управо овим - новобеоградским сегментом његове прозе, он ... из непосредне близине посматра и
описује појединости животног процеса у којем настаје и развија се
чудна међузависност човека и града. У својим причама нови
антихимничар урбане свакодневице усредсређен је управо на то живо
спајање у којем нови град лагано задобија лик својих становника, а они
пак његов пулс, извесну бетонску тврдоћу и жестину.*
(У књижевности, без остатка, часопис Поља, 444/2007)
Способност јунака да трпе бол и живе са њим, често и не
покушавајући да било шта промене, да од њега и због њега отврдну (али
не бих рекла и очврсну!), показује се као литерарно потврђивање оне
старе: оно што нас не убије, чини нас јачим. Али шта је с емоцијама?
Може ли човек икада научити да у њима ојача? Или може једино да
отупи, отврдне, постане отпоран на бол (као што је постала Косара,
јунакиња приче Косара, Владимир и сви савремени парови)? Или да
једноставно престане да верује у љубав и тиме себе спаси новог бола?
О томе је и прича Шта сам ја себи. Јунак је дете из разореног брака,
настало из привида љубави, који и у зрелом добу остаје незрео да воли,
јер га томе нико није научио. Кроз причу о пецању и рибама, лињаку и
штуки, те измишљеном или стварном (до краја тај фантастични елемент
остаје нејасан) пријатељу Зекићу - провлачи се болно одрастање и
љубавни живот јунака који не верује у постојање љубави. Насупрот
томе, верује у постојање бола, јер је то једина жива емоција коју јасно
осећа целог живота.
Изгледа да болим самог себе, ја сам узрок сопственог бола... јер да
нема бола, не би било ни мене ... шта сам ја себи него бол - каже јунак
док води унутрашњи монолог, ишчекујуићи Зекића који увек касни.
Бол испуњава празно место непостојеће љубави, на којем би, у
случају нашег несрећног јунака, требало да стоји бивша девојка Ана,
или отац, или п
]